Subota 15.02.2014.
01:49
M. Đorđević - Vesti

Dnevnik Velikog rata (8): Noć tiha, a strašna

Povlačenje ka Albaniji: Srpska vojska 1915. na prelazu od Peći ka Andrijevici
 




SVE NADE PROPALE
Utorak, 17. novembar... Oko 11 časova noću probudi me posilni Milivoje i reče mi: "Traži te komandir odmah." Odem u šator kod komandira koji je sedeo na stolici naslonjen na obe ruke, a držao je neku hartiju u ruci; dolaskom mojim ustade, sav prebledeo i neobičnog izgleda reče mi: - Mileta, ovo je naređenje po kome imamo sav ostatak našeg topovskog materijala i sve spreme da uništimo, sve slabe konje da pobijemo, a potrebnu hranu, stvari i arhivu da natovarimo na konje i u 7.30 izjutra 18. ovog meseca, da baterija, stoka i ljudstvo bude gotovo za polazak preko Žljeba, Rožaja za Andrijevicu, a odatle za Skadar; do tog vremena ima biti sve uništeno, municija, kare, kola i ostala sprema...

Umiranje svakog dana: Srpski vojnik umro od gladi u Skadru 1915. godine
 

Izgovorivši mi ove reči drhtavim glasom i velikom tugom za propast naše otadžbine, jer je ovim sada načisto, sve nade su propale, dade mi naređenje da ga zavedem i čuvam. Strašan je prizor bio pogledati kako se nište oni dični topovi kod naših ostalih baterija koji su pokazali bezbrojno puta neprijatelju da su nenadmašni u savršenstvu; sve se seče i gori, topovi se lupaju gvozdenim maljevima, obijaju se nišanske sprave i sve što je gvozdeno kvari se, a sve drveno gori. Noć tiha, ali strašna, crni dimovi kuljaju, tek gde-gde čuje se prasak neke bombe koja je ostala u nekim kolima koja gore; svi sa velikim duševnim bolom ćutke izvršavaju svoja naređenja...

Zahvalnost Esad-paši

Posle bekstva princa Vida sa prestola i uprave Albanije, uzeo je upravu u svoje ruke Esad-paša, naš veliki prijatelj i saveznik, i blagodareći njemu, njegovoj svesrdnoj pomoći i zaštiti, mi smo mogli obezbeđeni proći, inače bismo svi izginuli ili bili porobljeni. Svaki Srbin koji je prešao Albaniju, mora biti večito zahvalan Esad-paši.

Osviće sreda 18. novembar... Pred mrak ulazimo u klisuru Žljeba, sneg sve veći, put je vrlo uzan i kretanje sporo, i tako polako, putujući i ostavljajući ponekoga konja, koji je snagom baldisao, u velikom snegu zanoćili smo. Svaki je birao mesto ispod jele ili smrče, gde je manji sneg, nasekao jelovih grana i umoran spustio se da se malo odmori. Od Savinih voda pa do na vrh Žljeba išli smo klisurom Žljeba, koju nadvišavaju tanke jele i četinari. Po samom mestu i opremi putnika, samo da je u manjem broju, podseća čoveka na neku turističku ekspediciju na Alpe.

Vojnik skida meso sa uginulog konja
 


Petak 27. novembar. Krenuli smo se iz Podgorice za Skadar u 7.00 izjutra lepim drumom do varošice Tuzi, a odatle preko vrlo kamenitog i hrđavog puta izašli na brdo više Tuzi. U 11 časova pre podne ugledasmo Skadarsko jezero, za koje sam kao dete znao i koje je u pesmama iz starih vremena opevano. Hrane ponestalo... Gladni i zamorni vojnici ipak su se trudili da bi što pre stigli Skadru, toj našoj obetovanoj zemlji, gde ćemo se nahraniti, odmoriti i primiti oružje i odakle ćemo, udruženi sa saveznicima, udariti ponovo na neprijatelja. Sa tom nadom svaki je upinjao svoju snagu. Uz put je bilo raznih šala i doskočica, da bi se čovek razonodio i na umor i glad unekoliko zaboravio. U 4.00 po podne stigli smo u selo Hotski Han pod samim kršom albanskim... Arnauti izneli pomalo hleba. Prodaju ga, ali ne za pare, već u razmenu za razne stvari kao veš i ostalo; već počinju vojnici i svoju spremu davati za hleb.

Nema, čoče, bogumi

Petak, 27. novembar. Mi smo jutros poslednji hlebac koji smo našli u komori dali vojnicima, još imamo šest džakova brašna koje nosimo kao rezervu, a kupiti se nigde nema; od ma koga Crnogorca potražiš da li ima hleba da ti proda, kazaće ti svaki istim odgovorom: "Nema, čoče, bogumi, ovo je siromašna i gladna Crna Gora..."

Nedelja 29. novembar. U 7.00 izjutra pošao sam u Skadar, jer me komandir uputi da kupim nešto za jelo i piće dok oni dođu... Varoš puna silna sveta bežanije i vojske tako da samo po ulicama meša, kupiti se za jelo nije imalo ništa. Nađem našeg konačara i on mi reče da će naš bivak biti kod starih kasarni na severnom delu varoši na putu koji vodi za Đakovicu. Izađem na tu stranu da sačekam bateriju. Od topovskog parka, od hrane i udobnosti koju smo mi očekivali i nadali se da ćemo ovde imati, nema ništa... Nad samom varoši sa južne strane uzdiže se stari Skadarski grad, koga su još braća Mrnjavčevići zidali, ispod koga ka severu proteže se stara varoš - prava turska, po uskim ulicama i ćepencima, posle malo dalje ka severu nastaje nova varoš, evropska, sa lepim dvospratnim i trospratnim kućama evropskog tipa i ima vrlo velikih trgovina. Odmah po našem dolasku, neprijateljski aeroplani preko Taraboša od Bara dođoše i bombardovaše logore oko varoši; malo podalje od našeg logora padoše dve bombe, od koje je jedan vojnik poginuo. Već strah i razočaranje sve više čoveka pritiskuje, hrane nema. Izdelismo onih šest džakova brašna vojnicima, a još nam traje volova, pa smo ponekog klali. Vrlo ružno i kišno vreme.

Umiranje vojnika vrlo veliko, tako svako jutro pored našeg logora proteraju po nekoliko volovskih dvokolica natovarenih, kao drva, mrtvim vojnicima za sahranu. Aeroplani gotovo svaki dan bacahu bombe, topova za gađanje istih nema, i što ima brdskih, nemaju municije. Starešine, i koliko bi hteli nabaviti hranu za ljude, nemaju sredstva da je donesu, jer stoka gotovo sva ostala na putu, i što je ostalo, to sad bez hrane lipsava svaki dan; svaki je gotovo ostavljen samom sebi, da se što zbrine i nabavi za hranu. Naš papirni novac neće da primaju... Na ovom bivaku kod starih kasarni proveli smo 12 dana, kada smo se po naređenju komandanta divizije preselili u staru varoš ispod Skadarskog grada, i razmestili se u kuće i po štalama...

Dnevnik Velikog rata:

1. Crni oblaci nad Srbijom

2. Sanjao smrt brata

3. Duvankesa jedini trag

4. Savet zemljaku Antoniju

5. Poklon od neprijatelja

6. Tifusna lutrija

7. Čestitke za nov život

Veoma me je interesovalo posmatrati Taraboš, koji nas podseća iz skore prošlosti na velike borbe iz 1912. i 1913. godine. Varoš je puna sveta. Ovde su narodni poslanici, vlada i ministri, sem ministra vojnog, za koga računaju da je odstupio za Solun i na mesto njegovo za ministra vojnog dođe pukovnik Boža Terzić, naš komandant Šumadijske divizije I poziva. U Skadru smo proveli do 20. decembra, kada smo dobili naređenje da idemo za Lješ, gde ćemo ako se mogne, ukrcati se u San Đovanu u lađu, a ako se ne mogne, onda ćemo ići do Drača peške, pa ćemo se tamo ukrcati u brodove i ići na ostrvo Korziku ili u Alžir... Nastala je briga gde će se naša vojska smestiti i kako će se prebaciti, a dokle saveznici o tome odluče, primaći je bliže moru, kako bi se lakše ishranjivala, pošto stoke i sredstava za prenos hrane od San Đovana nema dovoljno...

SPAS OD RUSKOG CARA
Sreda 23. decembar... Veliku blagodarnost naš narod je dužan priznati ruskom caru Nikoli II, koji se brinuo za našu evakuaciju, jer se nešto oklevalo i izgleda mi da nije bilo ni utvrđeno gde će nas i kako evakuisati iz primorja, pa je, kako sam pouzdano doznao, car Nikola danas uputio telegram, koji je ruski ministar spoljnih poslova Izvoljski predao francuskom ministarskom savetu: "Pozivam se na Vas, gospodine predsedniče, da pomognete našeg hrabrog saveznika Srbiju. Jedan veliki deo njene vojske čeka na albanskim obalama način kako da se ukrca i tako izbegne da padne u neprijateljsko ropstvo. Neophodno je potrebno da se brzo spase ova hrabra vojska, koja će biti kasnije od velike koristi za opštu stvar. Ako Francuska i Engleska nađu način da obezbede sigurnost jednog brzog transporta srpske vojske na ostrvo Krf, njini napori poslužiće jednoj lepoj i plemenitoj stvari - Nikola."

Sutra - Dnevnik Velikog rata (9): Glad gora od kuršuma

2024 © - Vesti online