Šamar iz Beča
Stvari su postale još složenije kada se knežević Petar Karađorđević pridružio ustanicima. Strana štampa ga je često poredila sa španskim princom Don Karlosom, koji je takođe pokušavao da se vrati na presto svoje zemlje.
U zimu 1876. Austrijanci su na dalmatinsko-hercegovačkoj granici uhapsili Miću Ljubibratića, političkog vođu Hercegovačkog ustanka koji je bio produžena ruka srpske vlade. Ustanička komanda se raspala, a ustanici su propast Nevesinjske puške stavili na dušu Srbiji, jer im je okrenula leđa.
Raširili su i proglas u kome je stajalo da bi se njihova matica ponašala drugačije prema Hercegovini da je na njenom prestolu "potomak besmrtnog Karađorđa" ili makar direktan potomak Miloša Obrenovića. To je razbesnelo kneza i vladu u Beogradu. Prekinuli su sve veze sa ustanicima, a srpskim dobrovoljcima je zaprećeno da se smesta vrate u zemlju. Ako to ne učine, biće im trajno zabranjen prelazak granice.
Vlada srpskog premijera Danila Stevanovića je posle toga pala, a knez Milan je morao da obrazuje novu, i to ratnu, jer je smatrao da je kucnuo čas da se ostvari želja kneza Mihaila o konačnom oslobođenju od Turaka. Liberalima je dao da sastave vladu, a za njenog predsednika je imenovao Stevču Mihailovića, onog istog vođu obrenovićevaca na Svetoandrejskoj skupštioni 1858. koji je od kneza Aleksandra Karađorđevića zatražio da abdicira sa prestola i pomogao da knez Mihailo preuzme vlast.
Nekadašnji namesnik i premijer Jovan Ristić vraćen je u politiku, postavljanjem za ministra spoljnih poslova. Ministar policije je ponovo postao Radivoje Milojković, pravde Jevrem Grujić i finansija Vladimir Jovanović, a na čelo vojnog resora je došao pukovnik Tihomilj Nikolić. Ova vlada je od 1876. vodila Srbiju kroz oba srpsko-turska rata, s tim što je posle prvog rata ministar vojni postao Sava Grujić, nekadašnji pristalica socijaliste Svetozara Markovića.