Opanke zamenio četkicom

Njegova specijalnost, slike na sargijama, lanenom platnu, krase brojne galerije. Samouk, borio se celog života da pobedi zavist školovanih slikara i zlih jezika: "Ko, bre, Mita opančar, on li je slikar postao"?

ZANAT S ČEKIĆEM
- Otac Svetozar, poznati vranjski opančar, govorio mi je. "Čukče (mali opančarski čekić), sinko, ima decu da ti hrani, ne ispuštaj ga iz ruku". Poslušao sam ga, ali nisam se zadržao na tome, hteo sam da završim školu, da napredujem, ali od rane mladosti sam shvatio da nema ništa od zarade dok svoju dušu ne napojim.
- Rodio sam se u selu Lopardince kraj Bujanovca. Bili smo teška sirotinja, otac je to na vreme shvatio izučio za opančara i rešio da se preselimo u Vranje, krajem 50-ih godina prošlog veka jer je tamo bilo posla. Stanovali smo kao kirajdžije, uzeo je i radnju pod kiriju u glavnoj ulici. Mene je odredio da radim sa njim i nasledim ga, a brata Slavka je školovao u Beogradu, gde je završio Višu kožarsku školu. Majka Mileva je bila domaćica, a vodio je računa i o sestri Danici. Morala je da vlada sloga, da jedno drugo ispomažemo kako bismo opstali i uspeli u životu. Vremenom smo napravili porodičnu kuću, a potom svako od nas i svoj dom.

- Radio sam u očevoj radnji 10 godina, položio pri opštini za kvalifikovanog obućara. Radilo se šest dana u nedelji od jutra do mraka. Posebno je težak dan za mene bila subota. Tad su masovno dolazili seljaci iz okolnih moravskih i planinskih sela, donosili pohabane gumene opanke na opravku, lepljenje donjeg dela. Morao sam da to brusim, a od prašine se nije videlo u radnji. Od prašine i lepka duša mi se usmrdela, nisam imao kod kuće gde da se okupam. Radeći kao opančar i šuster počeo sam da razmišljam o školovanju, o bekstvu od zanata koji je donosio malu zaradu, koliko da se preživi, a veliki napor i uslove koji su bili štetni po zdravlje.

GLUMA I FOLKLOR
- Moj odušak od napornog rada bio je odlazak u pozorište koje je za mene bilo otkrivanje nekog novog sveta. Pozorište me je opčinilo. Počeo sam svakodnevno da tamo dolazim, da gledam probe. Bio sam uporan, da me zapaze i ne izbacuju. Pomagao sam sve šta treba. Tako sam ušao u pozorište, oduševljavao se glumcima, maštao da samo stanem na scenu. Prilika se ukazala kad je neko trebalo da statira, da igra "narod". Svi su bežali od toga , a ja sam se prvi prijavljivao.

- Igrao sam nekoliko uloga koje su mi jako drage, kao što je uloga Grkljana u "Koštani". U "Pokondirenoj tikvi" sam dobio ulogu slučajno. Glumci su se posvađali, niko nije došao na predstavu, a sala je bila puna. Naredili su mi da igram jednu od glavnih uloga. Pošto nisam znao dobro tekst, stavili su dvoje suflera. Moja prednost je bila što kad izađem na scenu nemam nikakvu tremu, a i odlično umem da improvizujem i snađem se kada sam u škripcu. Ta predstava je tada bodovana za odlazak na festival amaterskih pozorišta i prošla je.

Siromašnoj deci - Imam sina Ivana, koji je magistar elektrotehnike, ćerku Lidiju, koja je pravnik, i dva unuka: devetogodišnju Vasiliju i četvorogodišnjeg Vasilija. Mnogo sam slika dao u humanitarne svrhe, za siromašnu i bolesnu decu, u Vranju i okolini, ali i deci iz SOS dečjeg sela u Kraljevu i drugim mestima.

DIPLOMA SA KORČULE
- Vremenom sam počeo da sumnjam da li je pozorište moj san. Odlučio sam da se priključim KUD Sevdah koje je tada proslavilo Vranje. Bio sam na grdnim probama, igrao, ali nisam mogao da izborim mesto u startnoj postavi. Tada se znalo, kao i uvek, ko kosi, a ko vodu nosi. Sve dok 1967. godine nije doveden Bata Grbić, koreograf iz KUD Kolo iz Beograda da na audiciji odredi koja će biti naša prva postava. Izabran sam u startnu postavu među 12 muških i 12 ženskih članova Sevdaha.

- Sa dolaskom Radoslava Radivojevića koji je preporodio vranjski teatar i postao njegov zaštitni znak, odlučeno je da me pošalju na Korčulu da se školujem za kvalifikovanog vođu KUD-a. Dobio sam diplomu, a deo ansambla je bio opet u pozorištu, korišćen za odgovarajuće predstave.

Pozorište je bila moja velika škola života koja mi je odškrinula vrata umetnosti jer još sam tražio sebe, išao napred, borio se sam, ne posustajući jer sam znao da samo tamo mogu da pobedim sebe i druge, a da kroz život koračam čistog obraza.

UČENJE NOĆU
- Radeći kod oca u radnji, rešio sam da vanredno upišem srednju saobraćajnu školu u Zagrebu. Učio sam noću i završio je. Nije bilo srećnijeg čoveka od mene, jer je ta škola tada bila veoma cenjena. Odmah sam se zaposlio u Simpu koji je bio u ekspanziji. Bilo sam poslovođa u odeljenju transporta, a završio sam kao šef, jer sam nešto kasnije završio i Višu školu organizacionih nauka.

Spavanje na stolici Slikanjem sam sebi dao oduška od napornog rada u Simpu. Radilo se prekovremeno, a ja sam se večito raspravljao sa šoferima i nije bilo lako izaći sa njima na kraj. Predah od tog posla nalazio sam u slikanju. Kad bih došao kući, samo bih ručao i pravac atelje. Koliko puta me je supruga Jagoda budila jer bih zaspao sa četkicom u ruci na stolici.

- U Simpu sam upoznao majstora na održavanju Mileta Ristića koji je slikao kod kuće. Zamolio sam da mi pokaže slike i pristao je. Stajao sam kao kip, opčinjen. Nešto mi je govorilo: "Mito, pokušaj i ti, naslikaj nešto". Otrčao sam od Mileta u knjižaru, kupio platno i uljane boje, cele noći radio sliku "Česma". Bila je to prva slika, sutradan sam ponovo otrčao kod Mileta da mu je pokažem. Očekivao sam šta će da kaže. Reč nije izustio, pogledao je i okrenuo se svom slikanju. Znao sam šta misli, to mi je govorilo da nisam uspeo u prvom pokušaju. Mnogi bi digli ruke, ali ja nisam. Rešio sam da radim još više, temeljitije, duže, da se usavršavam sam, bez ičije pomoći. Tek kada sam uradio sliku "Beli most" pozvao sam akademskog vranjskog slikara Zorana Petrušijeviča i njegovu ženu Ljiljanu, takođe slikarku, da vide. Stajali su, a Ljiljana je u jednom trenutku izustila: "Zoki, da li je ovo moguće?" To je bila prekretnica u mom životu, rešio sam da nastavim da radim punom parom.

SUŠENJE DUVANA
- O izložbi i dobijanju prostora u galeriji sam mogao da sanjam. Zato sam prvu izložbu napravio u radničkom restoranu Simpo, samo da budem primećen. Komentari su bili razni, najviše je bilo zajedljivih. Uradio sam potom ciklus "Motivi sa Vlasine", "Buđenje petlova", ali i dalje neprimećeno. Ali, stalno sam slušao zajedljive komentare, a to mi je davalo još više snage da svoj "divlji" talenat iskažem. Noćima sam razmišljao kako da stvorim svoj autentičan izraz. Razmišljajući, tonuo bih u san, a sanjao sam stalno detinjstvo, duvan, vreće sargije u kojima smo ga presovali osušenog. Svoje slikarstvo sam doživljavao kao neki vez na platnu, sanjao sam sargiju koja je laneno platno za vez, kako izbacujem duvan i slikam po njoj. Probudio sam se u znoju i rekao: "Mito, sargija, to je to"! Kao ma'nit otišao sam da kupim to platno i počnem bojama da vezem po njemu pričajući životne priče sa dosta metafora i mistike. Džaba sam i to slikao, kad nikog nije bilo da primeti, kaže šta misli. Zato sam uzeo dve slike i ostale fotografisao i uputio se bez poziva u ULUS i Ministarstvo kulture.

Izgradnja kuće - U Simpu sam naučio šta znači red, rad i disciplina. Časno sam radio u firmi do 2011. godine kad sam izašao u penziju. Inače, prvih 10 godina rada kod oca nije ušlo u radni staž jer nismo uplaćivali, svaki dinar je išao na pravljenje kuće.

POBEDA U MOSKVI
- U ULUS-u sam naišao na kustosa, gospođu Jasminku Đerković Plavšić, koja nije htela da razgovara sa mnom, bila je zauzeta. Nisam odustajao, rekao sam joj da dok ne pogleda slike ne vraćam se u Vranje. Onako ljutito uzela je slike, počela da ih gleda i tako neko vreme, ćutala i okretala glavom. Stajao sam pod trncima. Pogledala me je, uzdahnula i rekla: "Znaš li, ti, Vranjanac u šta si se uvalio! Idi, slikaj, uradi ciklus, a ja ću ti organizovati izložbe u Beogradu i Vranju". Bože, hteo sam trčeći da stignem do Vranja, imao sam osećaj da bih stigao brže od autobusa. Tako je počeo moj naporan jednogodišnji rad, naslikao sam 30-ak slika na sargiji. Po dogovoru, izložbe su bile u Beogradu u galeriji Hart u Kneza Miloša i u Vranju u galeriji Narodnog muzeja. To je bila moja prva slikarska pobeda, ali još sam osećao da sam anonimus koga ne prihvataju kolege slikari.

- Usledili su ciklusi slika, recenzije priznatih likovnih kritičara, poput Zdravka Vučinića, istoričara umertnosti i pozivi na likovne kolonije. Kolonija u Požarevcu, koju je organizovala Snežana Milošević, biće prekretnica. Od te kolonije počeli su da me pozivaju svuda, u Makedoniju, u Bugarsku, gde sam stekao velike prijatelje, a na predlog kolega ruskih slikara primljen sam u Savez umetnika Moskve. U 2014. godini biće kruna moje borbe za dokazivanjem Mite Ristića, slikara samouka, za pobedom nad samim sobom i drugima. Imaću samostalnu izložbu u Moskvi. U mojoj duši ona će biti posvećena rano preminuloj supruzi Jagodi i mojoj dragoj deci.