"Kopamo ugalj krampom i lopatom"

Rudare je začudilo što se opet govori o privatizaciji, jer je Zorana Mihajlović, ministarka energetike, rekla da rudnici neće biti privatizovani. Sindikalcima je obećano i da rudnici neće biti privatizovani, već će biti nastavljana primena plana konsolidacije.
 

Neizvesna sudbina Javno preduzeće za za podzemnu eksploataciju uglja Resavica čini devet rudnika: Rembas, Vrška Čuka, Ibarski rudnici, Bogovina, Soko, Jasenovac, Lubnica, Štavalj i Aleksinački rudnik. U preduzeću je zaposleno oko 4.000 radnika, a godišnje se proizvede više od pola miliona tona uglja.

- Država može da napravi veliku grešku ako nas ne podrži i ostane pri svojoj odluci. Plan konsolidacije i Zakon o privatizaciji su dva potpuno različita puta za naše rudnike. Vlada je 1. novembra prošle godine donela i usvojila plan konsolidacije za narednih pet-šest godina. Najbolji stručnjaci iz oblasti rudarstva radili su ga pola godine, nekoliko puta je vraćan od Ministarstva finansija na doradu i sva su ministarstva dala saglasnost.

- Njime je predviđeno otvaranje novih kopova, modernizacija rudnika i postepeno zatvaranje onih bez perspektive. Ako se taj plan ispoštuje, mi imamo budućnost. S druge strane, Zakon o privatizaciji predviđa prodaju ne samo našeg, već 150 preduzeća. Ako uđemo u zakonsku proceduru, više nam nema povratka - objašnjava za "Vesti" Goran Nikolić, predsednik Sindikata rudnika Resavica.

Bez radnog staža

Prema njegovom mišljenju, rudnicima EPS mora da bude strateški partner, jer je prosto nelogično da preduzeće koje će za šest godina imati proizvodnju šest miliona tona uglja nije u sastavu EPS-a. On ima iskustva i čitavu mašineriju za otvaranju novih termoelektrana.

- Moramo da sagledamo i socijalni i ekonomski aspekt gašenja rudnika. Naše porodice ostaće bez prihoda, a, samim tim, prestaju da žive i ostale firme koje su živele od naših plata. Rudnici sa podzemnom eksploatacijom se nalaze u devet siromašnih opština i predstavljaju jedine privredne subjekte. U Ibarskim rudnicima, na primer, tražilo se dvadesetak radnika, a konkurisalo je 1.000 ljudi. To je strašno, jer je u tim opštinama velika nezaposlenost - kaže Nikolić.

Nikolić još kaže da sindikat već godinu dana upozorava nadležno ministarstvo da zaposlenima nije pokriven radni staž za 19 meseci 2011. godine i 7 meseci 2012. godine. Plaćane su samo plate bez doprinosa, pa su, praktično, rudari su radili na crno. To stvara veliki problem radnicima koji su na dužem bolovanju, jer ne može da im se refundira, ali i invalidima rada i onima koji su ispunili uslove za penziju.
 

Zdrava logika Rudari su protiv privatizacije i zbog toga što sa ovakvom tehničkom opremljenošću rudnika nema zarade, pa se pitaju koji bi čovek sa zdravom logikom kupio nešto što će mu samo praviti gubitak. Rudari strahuju i da ih država ne zatvori preko tih privatnika. - Ako državi ne trebaju rudnici, neka nas ona zatvori, ili neka proceni da li je možda bolje da nastave da rade - poručuje Nikolić.

- Radnici su dolazili u sindikat, plakali, jer su pod kreditima i hipotekama. Zbog toga smo morali da zapretimo štrajkom kako bismo skrenuli pažnju da bi se taj problem konačno rešio. Ukoliko ne dođe do pregovora, ulazimo u štrajkačke aktivnosti. Dve decenije u rudnicima ništa nije rađeno, oprema je na niskom tehnološkom nivou, a za proizvodnju, koja se odvija na mišiće, potrebni su nadljudski napori. Mislim da se nigde u svetu ne radi tako - ocenjuje Nikolić.

Sindikat kao bog

Nebojša Milenković, predsednik Sindikata Rembasa, slaže se da moraju spasti javno preduzeće spase iz kandži privatizacije.
- Sindikat nije zadovoljan platom, toplim obrokom i regresom rudara, a prosečna plata na nivou javnog preduzeća je oko 45.000 do 50.000 dinara. Morala bi da bude mnogo veća naročito za one koji rade na otkopu. Oni rade teške poslove, a ne mogu da prebace 80.000 dinara mesečno, dok u površinskom kopu imaju po 100.000 dinara.

Naši rudari izloženi su teškim fizičkim naporima, još sve rade krampom i lopatom, a njihov trud nije plaćen kako treba - ocenjuje Milenković i dodaje da je sindikat iznenađen, jer su resorna ministarka, pa čak i predsednik države obećali da rudnici neće biti privatizovani.

Predrag Grujić, kvalifikovani kopač, u Rembasu radi od 1996. godine i zna za dobra i loša vremena. Seća se kako su pre 10 godina brutalno izbačeni iz EPS-a i kako je odlazio na proteste u Beograd.
 

Veća proizvodnja - Planom konsolidacije predviđeno je da posle tri godine ne budemo pod državnim subvencijama, da se proizvodnja poveća tri puta, a u narednih šest godina da bude veća 10 puta. Za nekoliko rudnika treba da se nađu strateški partneri, a radnici u rudnicima u kojima su iscrpljene rezerve rude neće ostajati bez posla, već će se prebacivati u druge rudnike. Međutim, posle priče o novom Zakonu o privatizaciji sledi nam stečaj ili likvidacija. Tako da se plan strateške konsolidacije i Zakon o privatizaciji kontradiktorni, pa tražimo da se vlada izjasni o statusu rudnika i tome koji dokument podržava - objašnjava Nikolić.

- Što se tiče privatizacije, jako sam zabrinut, kao i svi rudari. Ona ne dolazi u obzir. Zbog toga rudari treba od svoje države da traže pomoć kako bi i dalje mogli da rade i zarade svoje plate i kopaju dragocen ugalj. Očekujem da se sprovede plan konsolidacije, koji su na zborovima prezentovali predstavnici sindikata - izjavio je Grujić za "Vesti".

Njegov kolega Staniša Pantić, tesar, slaže se sa njim i dodaje da su rudari apsolutno jedinstveni, jer drugu alternativu za posao nemaju. Zbog toga očekuju od sindikata da sačuva preduzeće, jer jedino njemu veruju.