"Tukli su me pištoljem"

- Moje prve neprilike sa novom vlašću i prvoborcima takozvane nove demokratije u Nikšiću počele su već početkom devedesetih godina, odmah po dolasku nove vlastodržačke garniture. Nekome se nije dopalo što sam kao dopisnik "Ekspresa" kritikovao nerezonsku seču glava i hajku na sve rukovodeće kadrove u kolektivima i organizacijama koje je tu zatekla "antibirokratska revolucija".

- Tadašnji predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Nikšić Mirjana Pešalj-Miković presavila je jednog dana tabak i od predsednika opštine Borislava Vušovića zatražila da moj slučaj stavi na dnevni red lokalnog parlamenta i predložila ni manje ni više nego da mi se onemogući da dalje pišem iz Nikšića jer, navodno, nemam kvalifikacija za to, a pet kvalifikovanih novinara čeka na birou rada. Istovetno pismo je uputila i na adresu tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika "Ekspresa" Slobodana Jovanovića...

Oficirski pucnji

Niko od 50-60 delegata nikšićkog parlamenta nije podržao predlog Mirjane Pešalj-Miković, oglušila se i redakcija "Ekspresa", a iza Vukićevića je jednodušno stalo i Udruženje novinara Crne Gore:

- Stanje se sredilo kad je za predsednika Skupštine opštine Nikšić došao profesor dr Blagoje Cerović, koji mi je obezbedio čak i prostoriju za dopisništvo. Tako sve do 1997. godine kada je došlo do poznatog raskola u vladajućoj Demokratskoj partiji socijalista, svega onoga što se događalo oko predsedničkih izbora na kojima je Milo Đukanović u drugom krugu pobedio Momira Bulatovića pod, do danas, u najmanju ruku, sumnjivim okolnostima. A čim je na čelnu stolicu u Nikšiću seo dr Milorad Drljević, naredio je da mi se uzmu ključevi od prostorija i da se iselim iz dopisništva.

Pitanje staro deceniju Već gotovo deset godina, tačno 3.518 puta do sada, dnevnik "Dan" je na prvoj strani postavio pitanje ko je ubio njihovog direktora i glavnog i odgovornog urednika Duška Jovanovića, a odgovora još nema, baš kao što su uglavnom bez odgovora ostali i svi drugi napadi na novinare ovog lista, dnevnika "Vijesti" i drugih opozicionih glasila, ko je podmetao požare i mine i uništavao njihovu imovinu. Atmosfera mraka i straha se tako nastavlja i širi.

Da je đavo odneo šalu bilo je jasno kad je tih dana u gluvo doba noći izvršen napad na stan moje koleginice, dopisnice "Ekspresa" iz Podgorice, Vaske Ždralević, i kada su napadači pobegli tek kad je njen komšija, oficir vojske Jugoslavije, pucao u znak upozorenja.

Tri dana potom Vukićević i njegov kolega Veliša Kadić iz "Večernjih novosti" krenuli su na jedan sastanak novinara dopisnika iz Nikšića u prostorijama dopisništva dnevnika "Pobjeda".

Zakoni mafije

- Bio je 16. decembar 1997. Zaustavio sam i parkirao kola ispred dopisništva "Pobjede". Pored mene se zaustavio golf 3 koji me dotle uporno pratio. Iz njega su izašli Slavko Marković, džudista, reprezentativac Crne Gore, kojeg sam dobro poznavao i meni manje poznati Miodrag Pejović. Marković se odmah ustremio na mene: "Zašto ti napadaš Mijovu ženu?"

- Dok sam pokušavao da mu objasnim da nemam pojma ni da je njegov drug oženjen, a kamoli ko mu je žena, on me uhvatio za rukave i pokušao rvačkim zahvatom, nogama da me obori. Pejović je onda potegao pištolj i drškom pokušao da me udari u glavu. Podmetnuo sam ruku i amortizovao udarac, ali sam zatim dobio udarac u kičmu, u predelu vrata. Pejović je potom uperio pištolj prema kolegi Kadiću, koji je pokušao da mi pomogne. U tome su iz dopisništva izleteli i kolege Gojko Knežević i Dino Tuzović i počeli da viču, pa su napadači odustali, seli u kola i pobegli...
 

Životno delo Rade Vukićević je jesenas dobio nagradu za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore, pored ostalog i za humanost i hrabrost koju je ispoljio spasavajući svog kolegu, dopisnika "Ekspresa" iz Mostara Fazliju Hebibovića i njegovu porodicu 1992. godine. - U Mostaru su ga proglasili četnikom i on je imao samo toliko goriva da se nekako dopelja kolima do Nevesinja - seća se Vukićević. - Preko predsednika IO Nevesinja Veselina Grahovca obezbedio sam im gorivo da ih prebacim u Bileću, gde je bila Fazlijina tazbina. Sve je bilo lako do Koritske jame, gde je bio punkt vojske tadašnje SAO Hercegovine. Ni danas ne znam šta je presudilo i kako su nas pustili. Bili su kivni na sve muslimane zbog pokolja u Koritskoj jami... Fazlija je posle morao da beži u Nikšić, pa u Herceg Novi, pa u Beograd, a odatle u Norvešku, gde je ostao deset godina.

Bio je to prvi fizički napad na novinare, koji je naišao na opštu osudu. Iako je predsednik Đukanović malo potom, odgovarajući na novinarsko pitanje o ovom slučaju, utvrdio da su po sredi "privatni razlozi", Pejović je dve godine kasnije ipak osuđen i izdržao kaznu od šest meseci zatvora, a njegov pajtaš Marković (danas je u policiji!) dva meseca (zanimljivo je, inače, da je časni sudija suda u Nikšiću Andrija Bojović, koji očigledno nije podlegao pritiscima, ubrzo posle toga sklonjen i od vrsnog krivičara "prekvalifikovan" u sudiju koji se i danas bavi imovinsko-pravnim poslovima).
 

Otkrio šverc duvana Zahvaljujući Radu Vukićeviću, "Politika Ekspres" je još 1991. godine prva obelodanila da se iz luke Zelenika švercuju ogromne količine cigareta koje se gliserima prevoze na crno tržište Italije. On je prvi uspeo i da snimi švercerske glisere, ali mu je odmah potom vrlo direktno stavljeno do znanja da se okane toga jer ga može "pojesti mrak", pošto je u pitanju državni šverc od kojeg žive policija i penzioneri...   Isečene gume Osim batina koje je dobio 1997. godine i brojnih pretnji i "dobronamernih" upozorenja isključivo fiksnim telefonom da se okani ćorava posla, Radu Vukićeviću su dva puta ispred kuće na periferiji Nikšića isekli gume na kolima, ali policija nikad nije uspela ni te slučajeve da rasvetli.

- Ja sam dobio kakvu takvu satisfakciju, verovatno zato što sam poznavao napadače i imao svedoke, a gotovo svi ostali napadi na novinare i medije ostaju uglavnom obavijeni velom tajnosti. Među njima i onaj najdrastičniji - kukavičko ubistvo Duška Jovanovića, direktora i glavnog i odgovornog urednika "Dana".

U svet ide zastrašujuća poruka da je ovo društvo u kojem vladaju zakoni mafije, zakoni ćutanja i zavera, koji će nam još zadugo zatvoriti sva vrata i prilaze ka Evropi. U ono, kako ga sada nazivaju, "mračno komunističko vreme" jeste bilo pritisaka, pozivanja i saslušavanja po komitetima, tužbi i suđenja, oduzimanja akreditiva i političkih kazni i progona, ali nije bilo batinanja, prepada i ubijanja novinara.

- Zato brutalno premlaćivanje koleginice Lidije Nikčević i nedavno podmetanje razorne mine pod prozor glavnog i odgovornog urednika "Vijesti" Mihaila Jovovića, predstavljaju poslednju priliku da ova, kako sebe naziva, demokratska vlast konačno pokaže i volju i sposobnost da ovome stane na put, naravno ako ona istinski i iskreno želi da uđe u kolo evropskih naroda - kaže Rade Vukićević.