Kosovska priča: Preživljavanje u kontejneru

Od 2011. godine su ponovo na Kosovu, od septembra 2013. u kontejneru, a od svih silnih institucija koja se brinu o povratnicima, socijalnoj pomoć i mladim bračnim parovima, dobili su samo jedno pakovanje hrane. Doduše, Mihajlo nije puno tražio, već je želeo sam da zaradi. Sa solidnim znanjem norveškog, švedskog i engleskog, kucao je kaže na vrata kosovskih institucija, Oebsa, norveške i švedske ambasade u Prištini, opštine Gračanica, ali bez uspeha.

Ništa od azila Mihajlo Radenković kaže da njegova porodica u Kosovu Polju nije imala imovinu i da su tamo živeli u iznajmljenom stanu. - Te 1999. smo otišli u Niš, odakle mi je otac. Tamo smo iznajmljivali jednu kućicu u koju se smestila kompletna porodica. Završavao sam treću i četvrtu godinu gimnazije i radio u servisu za pranje vozila u Čairu. Nismo bili omiljeni, nazivali su nas raznim imenima. Zato sam i rešio da potražim azil u Švedskoj, ali posle dve godine nisam dobio dozvolu da ostanem.

- Sada se politika umešala, pa ćemo videti da li će posle ovih izbora biti bolje ili gore. Iskreno, ne greje me nešto sunce, ali ako ne probamo, nećemo znati. Zbog ponosa nisam hteo da predajem za socijalu, ali sada moram. Nažalost, mi smo još zemlja koja je poprilično korumpirana, i ako nemate nekog svog, neku vezu... a ja nemam nikog, i ne mogu da se zaposlim.

Mihajlo nijedan posao ne odbija. Parče hleba zarađuje radeći najteže fizičke poslove. Utovara ugalj, cepa drva i obrađuje komšijsku zemlju. Sada je zima, kaže, pa nema potrebe za radnicima, a gladna usta kod kuće čekaju.

Dvadestpetogodišnja Marija u decembru je na svet donela drugog sina Nemanju. Porodila se u Nišu, jer u bolnici u Gračanici nije bilo uslova za porođaj. Maleni je nedavno navršio četrdeset dana, pa su ga prvi put izveli u drugu kuću, kao što je red i običaj.

- Izveli smo ga kod babe u kontejner. Nismo imali gde. I moja svekrva isto živi ovde u naselju. Kako je podizati bebu u ovakvim uslovima? Veoma teško. Zagušljivo je, jer je prostor mali. Koliko god da se čisti, tu su dva mala deteta, a kraj njih kuvam, spremam, perem, sušim i plašim se da se ne razbole. U kontejnerskom naselju ima dva kupatila, od kojih je jedno nije u funkciji, a drugo koje radi - zaključano je.

- Vodu točimo u balone i flaše preko dana, a uveče grejemo da bi u kadici kupali Nemanju. Sve perem ručno i iskuvavam, i znam da se para nije dobra za bebu, ali nemam drugi izbor. Nedostaje nam mnogo toga. To što suprug malo zaradi nije ni za jednu osobe, a ne za dvoje male dece - tužna je Marija.

Socijala i noževi Baba Dobrila Radenković pomaže koliko može: - Ranije sam prodavala keramičke noževe i uspevala da malo zaradim. Primam socijalu 7.000 dinara i od toga živimo i dovijamo se.

Kao i za još 54 osobe koje žive u 24 kontejnera, koliko ima ima u Padalištu, i za ovu četvoročlanu porodicu jedna prostorija je i dnevna i spavaća soba. U toj kutijici za šibice, krevet ne može da se razvuče, a svi na njemu spavaju. Jedini kome ne smeta puno ta gužva je petogodišnji Stevan. Ništa ga nije obradovalo kao brat koga je nedavno dobio.

- Baš sam se obradovao što imam brata! Budi me kada plače, ali mu mama napravi mleko, pa se on smiri - oduševljen je Stevan.

Marija i Mihajlo su se venčali 2007. godine i otišli u Norvešku. Tada je prva beba dolazila, a oni nisu imali od čega da žive.

- Trudnoća je bila najveći razlog za odlazak u Norvešku, da bi u prvoj godini imali novca za bebu. Tamo smo proveli tri godine na socijalnom programu, ali nismo dobili dozvolu da ostanemo. Prvog januara 2010. sve Srbe je pokupila migraciona policija. Krili smo se još godinu dana, znali smo kakva je ovde besparica, da nema posla, a tamo bar može da se živi od socijalne pomoći. Ali na kraju nismo želeli probleme, pa samo prijavili za povratak. Na Kosovu smo u početku imali za kiriju, a kada smo ostali bez novca, jedina opcija nam je bio ovaj kontejner - priča Mihajo Radenković.