"Moj otac je bio na Sremskom frontu. Kao mladić je odveden iz Šapca, iz Poljoprivredne škole. Bio je radio-vezista i granata je pogodila baraku u kojoj je bila radio-stanica. On je bio u komi nedelju dana. Mog dedu su obavestili da je umro. Deda je spremio kovčeg i krenuo do Sremskog fronta. Onda se ustanovilo da je obaveštenje pogrešno, da je taj čovek Đorđe Kovačević iz drugog kraja. To je jedna od tih strašnih priča o ratu", priča Kovačević.

"Kasnije je otac imao nekoliko operacija na ušima, jer su mu od eksplozije popucale bubne opne. To je već priča o ratu i o celom veku tragedija i nesreća u zemlji Srbiji, počevši od 1903, od atentata na Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin, ubistva cele vlade i nestanka jedne dinastije, pa do 1999. godine, do bombardovanja skraćene Jugoslavije. Znači, ceo vek smo proveli u ratu i nešto malo u miru. Zamislite, jedan čovek u svom životu prošao je kroz tri balkanska rata, kroz dva svetska i jedno međunarodno bombardovanje. Ne, izvinjavam se, nije doživeo bombardovanje. Umro je nekoliko godina ranije", kaže poznati dramaturg i dodaje:

"I šta vi možete da kažete ako taj čovek sutra ne voli svet na način na koji ga voli čovek iz Švedske ili Švajcarske ili zemalja u kojima rata nije bilo po 200, 300 godina. Ako ste svedok tragedije i nesreće koja je manje-više stalni gost u Srbiji, nije vam teško da iz nekog svog ugla to vidite i zapišete na svoj način. Upravo zato što je bilo toliko nesreća i toliko tragedija, ja sam se potrudio da u svoje pozorišne i filmske priče unesem što više smeha, kao vrstu samoodbrane".

(Opširnije u nedeljnom izdanju "Vesti" od 1.11.)