Betonski labud i glineni Vagner
Kasnije, kada bi mu nedostajale ideje za rad, on bi ponovo odlazio u Diznilend i vraćao se s novim idejama.
Ćerke u ItalijiGoranove ćerke Ivana i Marija su već dve godine u Italiji. Ivana je završila engleski jezik i menadžment, i radi u jednom hotelu, a Marija je završila grafički dizajn, dala master i čeka posao. Petkovići vole što su njih dve u inostranstvu, jer će imati bolju i sigurniju budućnost. |
- Čim smo se prvi put vratili iz Amerike, napravio sam labuda od betona, koji je bio težak preko 500 kilograma. Video sam ga na jednom čamcu u jezeru u Diznilendu. Napravio sam armaturu od žice i mreže, pa sam ga punio betonom. Sutradan sam stavljao novu armaturu, ponovo ga punio i tako dok nisam dobio željeni oblik. Pošto sam ga radio u slobodno vreme, trebalo mi je oko dva meseca da bih ga završio - priča 76-godišnji Radiša kako je počeo da se bavi novim zanatom.
Kad god bi neko prošao i video tog labuda u dvorištu, naručio bi da mu napravi. Naročito zemljaci na privremenom radu u inostranstvu, koji su, kako kaže naš sagovornik, tada bili puni para. Ali, Radiša se nije time zadovoljio, već je na usavršavanje zanata odlazio kod vrhunskih majstora u Nemačkoj i u Mont Maru u Francuskoj. Potom je pozvao i stručnjake za beton iz Beograda, koji su mu otkrili sve tajne ovog zanata.
- Napravio sam milione tona figura od betona. Nema kontinenta na kome ih nema. Najviše sam pravio lavove, labudove i razne ptice, a onda sam počeo da radim stubove, poput jonskog, dorskog i korintskog, ali i balustere, letnjikovce, baštenske garniture. Ispunjavao sam sve želje kupaca, pa čak i kada su tražili da labudu voda ne izlazi iz kljuna, već iz glave da bi se dobio vodoskok - priča Radiša za "Vesti".
Kasnije su se u posao uključili i njegovi sinovi Zoran i Goran, koji figure od betona izvoze za Ameriku. Petkovići su najviše posla imali kada bi zemljaci dolazili u zavičaj na odmor. Iako je bilo još ljudi koji rade figure od betona, oni koji su cenili kvalitet naručivali su ih isključivo od Petkovića, jer oni daju doživotnu garanciju na svoje proizvode. Oni u beton dodaju aditive, koji poskupljuju proizvodnju, ali su takve figure skoro neuništive i mogu da podnesu veliku hladnoću.
- U srećna vremena izvozili smo u Italiju, Švajcarsku i Francusku po sedam-osam šlepera godišnje, a sada jedan ili nijedan. I zemljaci se danas cenkaju za 20 evra, jer je njihov evro veliki. Nekada, pogotovu u Homolju, fontanu smo postavljali nas četvorica-petorica. Pored bogatog ručka, gazda bi nas zakitio košuljama i peškirima, a kada bismo pošli kući, svima bi dao po 100 ondašnjih nemačkih maraka - seća se Radiša, koji je nekada godišnje prodavao po 15 labudova, lavova i ostalih figura, a sada godišnje proda samo dva-tri.
Ovaj vredan Lapovac oprobao se i u pravljanju figura od gline. Ni sam ne zna koliko je uradio figura Bogorodice, faraona, Nefertite, Getea, Vagnera, Šopena, Betovena, Hipokrata, Karađorđa i mnogih drugih. Radio je i srpski grb, jedrenjake, vatrene kočije, životinje... A u poslednje tri godine Radiša se posvetio slikarstvu. Najviše radi replike poznatih umetničkih dela ili slika pejsaže. Do sada je uradio preko 100 slika, učestvovao na nekoliko međunarodnih izložbi, izlagao samostalno i od Muzeja grada Lapova dobio priznanja za skulpture i umetničke slike.
- Prvo sam uradio svih 20 Mikelanđelovih skica za freske u Sikstinskoj kapeli u Italiji. Naslikao sam i Pikasovu Gerniku i repliku "Kockara", slike koja je grčkoj kraljevskoj porodici prodata za 250.000.000 dolara - kaže Radiša za "Vesti".