Teatar je kao kuče, bez njega se može

Romantični neženja: Glumac Milutin Mima Karadžić

 

Zašto ste posle skoro dve decenije stalnog angažmana izašli iz pozorišta Atelje 212?
- Nisam izašao iz pozorišta, sišao sam sa plate. U beogradskim pozorištima ne može biti primljen mladi glumac, dok mu neki stariji kolega ne ustupi mesto. Meni za život u Beogradu treba šest pozorišnih plata i ja ću, najprostije rečeno, otići i zaraditi taj novac. Da primam platu u Ateljeu, a ne radim, to ne mogu.

Šta su vam rekle kolege?
- Napravio sam malu zabavu i fino smo se zabavili. Pevali smo i družili se.

Da li to znači da vas u pozorištima nećemo gledati?
- Ne, igraću i dalje u pozorištu kad god mogu, ali kao honorarac.

Koja vlast je u stvari kriva za ovakvu situaciju u pozorištima?
- Volimo da kukamo i govorimo da je situacija nikad gora. Pa nije. Situacija je uvek bila loša. Od kada sam rođen, slušam priče o krizi, zatezanju kaiša, inflacijama, devalvacijama, ko nas mrzi, ko nas napada, o spoljnim neprijateljima. To dugo traje, ali sada više ne obraćam pažnju.

Za narednu godinu je iz budžeta izdvojeno svega jedan odsto za kulturu.
- I to je ista priča, decenijama slušam da se malo para izdvaja za kulturu. Ista je situacija danas, kao i pre 500 godina.

Znači u Srbiji nije isplativo biti glumac?
- U Srbiji nikada nije ni bilo isplativo biti glumac. Ako si uspešan, ovo je odličan posao. Ali ako nisi, ništa ne valja. Ako si pravnik, i to ne baš neki u vrhu, možeš naći neki posao za normalnu platu, ali za glumce to ne važi. Američka produkcija je, recimo, drugačija priča. Holivud je po pravljenju filmova druga ili treća industrijska grana u Americi. Ako se u Srbiji ne napravi nijedan film, ništa se ne desi. Isto tako, ako neko uzme i zapali sva pozorišta, takođe se ništa ne bi dogodilo. Ako ljudima koji su društveno aktivni i obilaze kafiće i splavove kažeš da je izgorelo pozorište, ne bi ni odreagovali.

Da li još uvek ima ljudi koji redovno idu u pozorište?
- To mu dođe kao kad neko ima kuče, pa mu je ono drago i voli ga. Ali bez psa može da živi, isto je tako i sa pozorištem, može se i bez njega.
 

Da li je to razlog što ste nedavno izašli iz Ateljea 212?
- Nisam mogao da sedim u pozorištu i čekam neku platu. Glumci primaju zaradu na nivou socijale. Gluma se svodi da budeš negde zbog tog socijalnog, ali da zarađuješ sa strane. Isto ti je igrao 15 predstava mesečno ili jednu, nema razlike u zaradi.

Gde ste češće u Beogradu ili Crnoj Gori?
- Pola-pola. Leti u Budvi, a zimi u Beogradu. Sad idem u Crnu Goru za Novu godinu. Lično nemam ni osećaj da su to sada dve države, super mi je.

Da li bi ste nešto promenili za ovih 27 godina radnog veka?
- Ne. Nikada nisam bio za promene, nisam revolucionar po prirodi. Nikada nisam štrajkovao, a ni na glasanje nikada nisam otišao. Nikad ni za šta nisam podigao ruku. Glasao bih za sebe, a da dižem ruku ili ubacujem listić u kutiju da neko postane nešto, deluje mi glupo. Još nelogičnije mi deluje da će moj život zavisiti od tog nekog kog izaberem.

Kakvi su vam planovi?
- Trenutno imamo tri scenarija za serije. Mislim da ćemo napraviti veliki bum.
x Koliko ste ukupno filmova snimili do sada?
- Više od 60.

Omiljena uloga vam je...
- Nemam je. Uvek je ona koja je poslednja. To vam je kao bivša devojka, ne zaboravite je, ali se ne vraćate.

Tako vam se dogodilo da ste zaboravili i da ste bili u braku.
- Naravno da nisam zaboravio, to su novinari izmislili. Ta žena je predivna osoba, nije iz ove priče. Ima muža, decu. Kad bih pomenuo njeno ime, potrčali bi da joj se nacrtaju ispred kuće i da je slikaju. Uostalom, brak je kratko trajao.

Otkud te tolike priče o ženama i vama u novinama?
- Ne znam.

I to su izmislili novinari ili...
- Neko napiše, pa ovaj drugi pročita, pa na sledećem intervjuu treći se opet na istu stvar nadoveže.

A sve te priče o vama i tim devojkama nisu istinite?
- Pa i da jesu, šta fali?

Jeste li sada zaljubljeni?
- Naravno da jesam. Ali tome nikada ne bih javno govorio da me vi novinari ne pitate.

Kako ste zadovoljni gostovanjima u dijaspori?
- Bilo je takvih predstava, ali to ništa ne znači. Ako odemo da odigramo predstavu, neko organizuje da se predstava odigra u nekim srpskim klubovima da uz to mogu da se jedu ćevapi i pije pivo, to ništa ne znači.

Da li je uvek tako?
- Mogu na prste da nabrojim koliko puta smo negde došli, pa je bila iznajmljena pozorišna sala. Osećaj je i više nego žalostan. Još mi je lošije kad vidim da posle pozorišta u toj kafani gostuje neka pevaljka. Umesto na pozornicu, samo što nas ne popnu na gajbe.

Je l' to problem organizacije ili naši ljudi ne vole pozorište?
- Poručujem našim ljudima koji žive van Srbije da svoje navike hitno promene. Dijaspora vole te srpske klubove. Tu im je zgodno da dovedu decu koja retko znaju srpski jezik, obuku ih u našu narodnu nošnju da se slikaju, pa slike pošalju babama i dedama u Srbiju. I uz sve to dobro im dođe neki glumac koji će ih zasmejavati. To nisu prave veze sa srpskom kulturom. To je razlog zašto sam razočaran gostovanjima van naše zemlje. Kada sam u Čikagu nastupao, bilo je stotinak dece i nijedno nije znalo srpski jezik.

Šta biste poručili mladim glumcima?
- Ako je ikako moguće da zaobiđu priče starijih glumaca o socijali i o tome kako je nekad bilo. Živi se sada i ovde. Moraju da imaju mnogo romantike u sebi da bi uopšte mogli da se bave ovim poslom. Vreme u kome danas živimo ne ide baš ruku pod ruku sa romantikom. Ali to ne znači da nje nema. Ne znači da se negde na neki običan i romantičan način momak i devojka nisu sreli, zavoleli i opstali. Takvi treba da nam budu primer. Ja sam jako romantičan čovek.

Znači i u sledeću godinu ulazite sveže zaljubljeni?
- Kao i u svaku. Uvek sam zaljubljen i to svima želim u narednoj godini.

Koliko vam traje zaljubljenost?
- Nekad traje tri dana, ponekad tri meseca ili tri godine. Nema pravila. Ali ja nikada nisam bio sa ženom u koju nisam zaljubljen. Kako neko ko je romantičan može još na početku veze da se pita koliko će to trajati.