Duša puna ožiljaka

- U Nirnberg je prvo otišao otac, početkom sedamdesetih godina, preko našeg Biroa za zapošljavanje, nisam imala ni godinu dana. Kad se majka priključila ocu u Nemačkoj, nekoliko godina docnije, ostala sam kod babe Viktorije i dede Milete Markovića. Plakala sam danima za majkom - seća se sagovornica "Vesti" Dragana Milojković i dodaje da je tokom odrastanja sve bolje razumela roditeljsku odluku da odu u inostranstvo.

- Jedinica sam i roditelji su želeli da mi obezbede lagodniji život od onog koji su oni imali. U inostranstvu je pre mojih roditelja sreću isprobao i moj pokojni deka Mileta, koji je neko vreme proveo u Austriji, u Beču, ali nije se dugo zadržao. Nostalgija ga je brzo vratila u selo - kaže Dragana i objašnjava da je majka teže podnosila razdvojenost od nje, pa je umela i po nekoliko puta da se silazi s voza i vraća se kući, u Draganin zagrljaj, u Zelenik.

- Uobičajena priča većine majki koje su gastarbajterke, a decu ostavile u zavičaju. Ljubav i nedostatak roditeljskih zagrljaja dijasporci su nadoknađivali poklonima, ali opet mi, njihova deca koja su ostala sa bakama i dekama, bili smo bliži sa onima pored kojih smo rasli i sazrevali, a to je bolno za roditelje. Inače, generacija mojih roditelja odlazila je u inostranstvo da bi zaradila za kuću, imanje, poljoprivredne mašine, a onda bi svi ostali do penzije. Mnogi su i po penzionisanju ostajali da žive u tim novim usvojenim domovinama, jer su se bolje uklapali u tu sredinu - otkriva Dragana, koja je često odlazila kod roditelja, pa je čak povremeno i radila, mesec-dva u Nemačkoj, ali, opet, nije htela da živi u Nirnbergu.

- Nemci su mi delovali hladno, a na strance su gledali s visine, i to mi je najviše smetalo. Danas, s ovim iskustvom, znam da sam pogrešila, ali za kajanje je kasno - priznaje Dragana i dodaje da strahuje od budućnosti koja čeka njene sinove u Srbiji...

- Srbija je država bez budućnosti za mlade, do posla se sve teže stiže čak i sa završenim fakultetom, pa sam utoliko srećnija što moj 13-godišnji sin Miloš trenira fudbal za Crvenu zvezdu. Kažu da je talentovan. Stručnjaci mu predviđaju sjajnu karijeru, pa me to teši, ali ipak, nisam spokojna - kaže Dragana i dodaje da je stariji sin, 21-godišnji Marko, već neko vreme u Beču, mada to nije planirao.

- Ljubav čini čuda, ali se zaljubio u devojku, jednu lepu Sandru iz našeg kraja, koja sa roditeljima živi u Beču, pa je Marko otišao kod nje. Nije lak život u Beču, ali im je sigurno bolje nego u Srbiji. Posetila sam ih i zadovoljni su, ali ne znam šta da ih savetujem. U Austriji su ceo dan na poslu, a u Srbiji će biti bez posla. U svakom slučaju, ako budem mogla da utičem na izbor mojih sinova, neću im dozvoliti da ponove moju grešku - odlučna je Dragana.
 

Opasna komšijska ljubomora - Bila sam u prvom razredu osnovne škole kad je jedan komšija, koji je takođe radio u Nirnbergu, mom deki poslao je telegram da je tata poginuo u Nemačkoj. A mojim roditeljima u Nemačku, poslao je telegram da sam ja poginula u saobraćajnoj nesreći. Toliko o komšijskoj slozi i ljubavi. Nismo znali da li se radujemo ili besnimo kad su se moji ucveljeni i od bola izbezumljeni roditelji pojavili na kućnom pragu naše kuće u Zeleniki. Sa dedom su se razmimoišli jer je on krenuo po mog oca u Nemačku - seća se Dragana opasne komšijske ljubomore. Bez velikih veselja - Ni gastarbajteri ne troše kao nekad. Promenila ih je svetska ekonomska kriza. Sećam se kad sam se udavala za mog Mirka, '90. godine, naša je svadba bila tipično gastarbajterska. Trajala je nekoliko dana, sa nekoliko stotina zvanica i sve ono što je pratilo ondašnja gastarbajterska slavlja. Danas je sve drugačije. Mladi su pametni, neće megalomanske svadbe i radije idu na egzotičan medeni mesec ili od novca namenjenog za veliko svadbeno slavlje kupe kuću ili stan - kaže sagovornica "Vesti".