Iz Nemačke u Golubac: Ceo vek radili udarnički

Smeju se i raduju sa svojom decom, Desimirom i Ljubinkom. Imaju svoje porodice i uspešne karijere, ali i redovno obilaze roditelje.

- Sad tek pred kraj života imamo priliku da uživamo u pažnji naše dece a i njihove dece, naših unuka i praunuka - zadovoljno kaže vitalni domaćin Mateja, koji je zakoračio u devetu deceniju života.

- Ipak da ne beše te naše Nemačke, pitanje je koliko bi smo i šta stekli u Srbiji. Kad sam otišao u Gmund, nisam bio u cvetu mladosti. Imao sam 37 godina, ali bilo je snage i elana, a i tvrdoglavosti da radim i zaradim - kaže zadovoljno naš sagovornik pokazujući nam slike svojih naslednika.

- Mnogo toga smo se u životu odricali i na svemu štedeli, ali još bi smo radili, mada smo u penziji već 20-ak godina, da nas zdravlje ne izdaje - kaže Persida služeći nas kafom i objašnjavajući da je imala samo jednu želju; da joj deca postanu školovani i časni ljudi.

- Ništa mi nije bilo teško, mogla sam da radim i dan i noć samo da ih iškolujemo kako valja. Hvala Bogu uspeli smo. Ko štedi taj i vredi! Oboje su dobri i pošteni ljudi, a ćerka je doktor, pa nas sad gleda malo sa zdravstvenog aspekta, a malo kao stare roditelje, a meni toplo oko srca - veli Persida, prisećajući se kako je pre nekoliko godina stradao njen suprug u saobraćajki.

Svaki odmor radni - Mnogo smo se u životu namučili i svega odricali samo da bismo sazidali kuću i deci obezbedili sigurnu budućnost. Vodili smo računa o svakoj pari i gledali da uštedimo na svemu. Stisneš zube, svega se odričeš i guraš napred, ne žaleći ni život ni zdravlje - kaže Mateja i dodaje da na letovanju nikad nije bio, a odmor je provodio u Golubcu uvek radno.

- Gurao sam bickl i na semaforu me udario auto, a ni danas dan ne znam da li mi se pre toga zavrtelo u glavi i da li sam tada imao infarkt ili posle te saobraćajke. U svakom slučaju posle toga više nisam bio kako valja, a onda sam morao i na operaciju, a sve to je obolestilo moju Persidu i tako smo odlučili da se vratimo. Shvatili smo da smo ostarili i da nas napuštaju snaga i zdravlje - kaže Mateja, objašnjavajući da ni sam nije znao da li da se raduje što se vraćaju kući ili da tuguje, jer ipak, svaka para dobro dođe.

- Sve vreme sam radila dva posla kao servirka ili sobarica u hotelima. Radila sam u bolnicama, ali ipak najduže u staračkom domu i kad tu završim išla sam pravo na drugi posao - kaže Persida i dodaje kako se nisu štedeli.

- Taj tempo se odrazio na naše zdravlje. Kad smo se penzionisali, zaposlili smo se u čuvenoj firmi koja se bavi muškim odelima i opet smo radili po ceo dan. Kad malo bolje razmislim, koliko smo se mučili, dobro smo i ovoliko zdravi, ali sustigle nas godine - kaže Mateja i dodaje da je neko čudno vreme, kriza svuda u svetu i svi se žale.

- Ne znam šta da savetujem unuke i praunuke, da idu u inostranstvo ili da ostanu ovde. U svakom slučaju, najbolje bi bilo da ostanu u svojoj zemlji, ali kako u Srbiji nema posla, a i male su plate, možda je bolje i da odu negde. Ne znam šta da kažem - naglas razmišlja Persida.
 

Supruga najveća podrška - Otišao sam u Gmund preko Biroa za zapošljavanje 1969. godine. Radio sam u fabrici papira, a u Srbiji sam izučio za krojača. Persida mi je sve u životu pomagala. Prvog dana kada sam stigao u Gmund smestio sam se u stan i otišao na posao. Bio je 29. oktobar, a u penziju sam otišao iz iste firme, 1997. godine i tada sam se vratio starom, dobrom krojačkom poslu. Zaposlili smo se Persida i ja u čuvenoj nemačkoj firmi koja je šila muška odela. U toj fabrici smo radili sve do prošle godine - kaže Mateja.