Dečje suze u kosovskom mraku

Dragan Đokić sa suprugom Natašom i ćerkom Nikolinom

 

Porodicu Dragana Đokića, 26-godišnjaka iz Prištine, zatekli smo kako se ćućuri na jedinom krevetu u "kući" od 12 kvadrata, sa suprugom Natašom Velić i dvogodišnjom ćerkicom Nikolinom. Za odbranu od hladnoće imaju samo jorgan i maleni šporet na drva koji su na sopstvenu odgovornost instalirali između kreveta i ormara.

Dragan već godinu dana živi u kontejneru u koji se preselio iz iznajmljenog stana. Ni sam ne može da veruje na šta je spao i ima veliko razumevanje za komšije koji su tu devet godina. Ne čudi se što su mnogi nervozni i što svaka sitnica može da izazove žestoku svađe. Otkako je morao da napusti rodni grad, Dragan više nikad nije imao svoju kuću. Dok je bilo posla, iznajmljivao je krov nad glavom, ali kada je počelo da se otkida i od korice hleba, jedino mu je preostalo da se sa ženom i kćerkom preseli u kontejner i u mrak!

- Nas se niko nije setio. Živimo od kosovske socijale, a od Srbije primamo dečji dodatak. Mesečno tako nakupimo 100 evrića, a to nije nizašta. Struju imamo, pa nam na dvadeset dana isključe. A, i možda nismo korektni jedni prema drugima, pa trošimo ko kako stigne. Zato se sada grejemo na ovu peć - priča Dragan.

Već u pola četiri popodne prst pred okom se ne vidi u kontejnerskom naselju. Deci je najgore.

- Nikolina sada već hoda i počela je da govori. Uveče traži da upalim svetlo i plače. Ona nema ništa normalno. Ne može ni da se igra, a moramo neprestano da pazimo da se ne udari ili da ne uzme nešto sa poda i stavi u usta. Plašimo se i zaraze i bolesti jer kupatilo, na primer, delimo sa 12 porodica. Samo jedan da zaboravi da zaustavi vodu nastupila bi katastrofa - priča Nataša.

Silvana Živković sa decom

 

Osim struje i voda je problem u kontejnerskom naselju. Doduše, za razliku od letnjeg perioda kada je uopšte nema, voda je dostupna zimi, ali se tada dešava da se smrznu i popucaju cevi. Ovakvi uslovi su od srećnog života Dragana i 20-godišnje Nataše napravili dronjke.

- Ovde sam stekla prvu nervozu. Naporno je i psihički i fizički. Mnogo je tenzije i svađe i nemamo priliku da živimo kao normalni bračni par. Proširenje porodice mi ne pada na pamet, bar dok živimo u ovim uslovima - dodaje Nataša.

Silvana Živković, 39-godišnjakinja iz Đakovice, troje dece, od kojih dvoje školaraca, uzgaja u mraku. Violeta i Viktor pod poslednjim zracima sunca ili čkiljavom svećom pišu domaći, dok im četvorogodišnji brat Vitalij pravi društvo pa farba bojanku.

- Mnogo mi je teško što se ovako muče. Srećom, učiteljica ima razumevanja i znaju gde i kako žive - priča Silvana.

A žive među četiri kreveta, jednim stolom i tri stolice. Tu sve mora da bude pod konac, jer za petoro ukućana ima dva kvadratna metra prostora za šetanje.

Novica Stolić (desno)

 

- Samo da mi daju krov nad glavom da imam gde da operem sudove. Mučim se da decu operem i sredim. Bruka je da deca idu u školu prljava. A kada dođu iz škole odmah urade domaći dok ima svetla. Ma, ovo je strava i užas - odmahuje zabrinuto Silvana.

Ispred kontejnera se širi miris belog luka. Posred prvog kontejnerskog reda Novica Stolić, 56-godišnjak iz Obilića, kraj "smederevca" čisti beli luk i prebira život u 12 kvadrata, gde su stali razbuktana peć i još nekoliko prijatelja.

- Kuvamo pihtije i pričamo dok ne padne mrak. Nismo mogli za Božić jer nismo imali struju, ali sada smo rešili da ih napravimo. Struje nema, pa nema. Znate da je pihtije izmislila sirotinja? Dok ih jede, da se i njih neko plaši - one drhte. Tako i mi sa pihtijama drhtimo u ovom mraku - šeretski će Novica.

Malo struje bi im olakšalo muku, ali je problem što su im kosovske institucije isekle dovod električne energije, a srpske bi trebalo da plate. I to je sada političko prepucavanje, priča Stolić.

- Isekli su nam struju zbog računa od oko 600 evra. Pa zar država nema para to da plati? Tražio sam da mi ugrade strujomere, a onda iz kosovske institucije kažu da ne mogu. I to je iznurivanje Srba, jer hoće da nas nateraju da sami odemo. I onda imaju odgovor pred međunarodnom zajednicom da Srbi nisu proterani nego su sami otišli sa Kosova. Jednom prilikom sam rekao da ne bi bilo srećnijeg naroda od Srba, kada bismo mi imali prava koja su Albanci imali pre bombardovanja. Mi jedino pravo koje imamo ovde je pravo na disanje. Ako nam to oduzmu onda smo mi mrtvi.