"Udala sam se za duševnog bolesnika"

U oblacima

- Rođena sam u Ljigu 1981. godine u šestočlanoj patrijarhalnoj porodici fakultetski obrazovanih roditelja - majke Gordane i oca Nebojše. Roditelji su se trudili da mene, sestru Nevenu i braću Nenada i Nemanju vaspitavaju kao poštene i čestite ljude. Od najranijeg detinjstva privlačio me je sport kojim sam se bavila i u osnovnoj i u srednjoj školi te je bilo sasvim logično da nakon završene gimnazije u Ljigu upišem studije na Fakultetu za fizičku kulturu u Beogradu koji sam završila kao veoma dobar student sa prosečnom ocenom 8,63.

Uporedo sam radila kao sportski instruktor u više fitnes klubova u Beogradu. Zarađivala sam veoma dobro i tada mi se činilo da mi sve ide od ruke i da mi je ceo svet pod nogama. U junu 2009. godine u Fitnes centru Cezarus u Beogradu upoznala sam Roberta Matijevića, koji je povremeno trenirao u ovom klubu, i tada sam mislila da je nebo potpuno na mojoj strani.

Bolna spoznaja - Ko je, zapravo, Robert Matijević najbolje zna hrvatski novinar Domagoj Margetić, jedan od retkih novinara koji je uspeo da razotkrije pravo lice i naličje mog bivšeg supruga. Na moju žalost, Roberta sam upoznala na mnogo teži i bolniji način.

- Moram da priznam da sam Roberta odmah zapazila. Prišao mi je i predložio mi da popijemo piće, sutradan ponovo i naprečac se naše kratko poznanstvo pretvorilo u vezu. Ono što je istina i što ne mogu da ne kažem jeste da me je Robert oborio s nogu svojim šarmom, obrazovanjem, kulturom, uglađenošću, izgledom uspešnog poslovnog čoveka, evropskim manirima i ophođenjem prema meni kao devojci. Tih prvih meseci bila sam kao u oblacima jer sam srela čoveka, bar sam tako mislila, o kojem sam maštala. Naravno, tada mi nije smetalo ni to što je Robert od mene bio stariji 18 godina, još manje što je iz Hrvatske, a verovatno mi to ni danas ne bi smetalo da u međuvremenu nije spala maska sa lica čoveka koji je veoma brzo pokazao svoje pravo lice.

Čudno upozorenje

- Kada danas razmišljam o tim prvim danima naše veze vidim da sam i tada mogla da shvatim na osnovu nekih povremenih prepirki da Robert Matijević nije princ na belom konju, ali, slep i zaljubljen čovek ne vidi ono što drugi vide. I tako, već posle tri meseca od početka veze sam zatrudnela, što je Roberta veoma obradovalo, ali ne i mene jer sam u početku trudnoće imala više operacija usne duplje pod anestezijom.

Pročitajte sve o "Slučaju Nataše Matijević"

- Međutim, kada su lekari utvrdili da nema posledica po potomstvo, odlučila sam da rodim, a nedugo posle toga Robert je predložio da se venčamo i da život nastavimo u Zagrebu jer su, po njegovom mišljenju, u Hrvatskoj mnogo bolji uslovi za život. Nije mi bilo pravo da živim u Zagrebu, ali kao prava supruga odlučila sam da prihvatim poziv i da pratim svog muža ma gde on bio.

- Robet i ja smo se venčali 14. oktobra 2009. godine u opštini Medvešćak u Zagrebu, a našem venčanju su prisustvovali moja kuma Zorana i Robertov kum Predrag. Tada je Robert još bio pravi gospodin, čovek u koga sam se zaljubila, ali ne zadugo. Već na venčanju mi je bilo čudno što tom činu nije prisustvovao i Robertov otac Ilija Matijević, poznati košarkaš i košarkaški sudija. On i Robert nisu govorili već sedam godina.

- Naravno, bilo mi je čudno da otac i sin žive u istoj kući a da ne govore, ali mi je još čudnije bilo kada mi je Robertova majka Vlasta u poverenju nekoliko puta savetovala da je najbolje za mene da se vratim u Ljig, a to su mi dobronamerno savetovale neke komšije koje nisam ni poznavala. Tim savetima sam bila šokirana i samo sam mogla da pretpostavim da oni znaju o Robertu nešto što ja ne znam. No, veoma brzo i ja sam, nažalost, saznala zbog čega su mi svi savetovali povratak u Srbiju jer je Robert veoma brzo počeo da pokazuje svoje pravo lice.

Zabrana uspavanki

- Porodične svađe su vrlo brzo prerasle u fizičko maltretiranje i vređanje. Odmah nakon dolaska u Zagreb 2009. godine oduzeo mi je pasoš pod izgovorom "da mu ne pobegnem", i, naravno, nisam smela da imam novac kod sebe. Nezadovoljan, ko zna zbog čega, pa i kada sam bila u osmom i devetom mesecu trudnoće, nije se ustručavao da me zaključava u kući, da me vuče iz sobe u sobu, da me baca na krevet, da koristi svaku priliku da me vređa na nacionalnoj osnovi iako je i sam rođen u mešovitom braku između Srbina i Hrvatice.

Međunarodna poternica - Dok sam bila u Sigurnoj kući u Zagrebu njihov sud mi je odredio starateljstvo nad detetom do završetka brakorazvodne parnice. Čim sam stigla u Ljig, javila sam se u policiju i centar za socijalni rad. I Robert je obavešten i rečeno mu je da može da vidi dete. A on je prijavio Interpolu moj nestanak i pokrenuo postupak po Haškoj konvenciji o otmici dece.

- U poodmakloj trudnoći me je primoravao na seks, optuživao me da sam lezbijka i da sam u ljubavnoj vezi sa svojom kumom Zoranom, a dokaz za to mu je bila jedna njena poruka u kojoj kaže da me voli. O tome koliko sam bila preneražena kada mi je predložio da se slikam za "Plejboj" i da ne objašnjavam. Tada mi je već bilo jasno zbog čega mi je njegova majka savetovala da se vratim u Ljig.

- Porodila sam se 18. maja 2010. godine u pola dvanaest noću. U bolnicu sam došla tek onda kada je porođaj počeo jer, iako su porođajni bolovi krenuli mnogo ranije, Robert mi nije dozvolio da odem u bolnicu pre nego što on proceni kada treba da se krene. Moj muž je bio apsolutni gospodar i mog i detetovog života. Nakon što sam rodila Reu, usledio je kratak period normalnog života, ali ne zadugo jer je počeo da mi brani da dojim dete uz obrazloženje da je moje mleko možda otrovno.

- Dalje, insistirao je da se izmazam pa da tim mlekom on hrani novorođenče, a danima je u Nemačkoj tražio da kupi veštačku dojku kojom bi sam hranio Reu. I tako, iz dana u dan je bilo sve gore do te mere da mi je zabranjivao da Rei pevam uspavanke jer su, po njemu, bile previše srpske. Verbalna vređanja su se izrodila u fizičko maltretiranje i batine, a posle jedne takve situacije sam završila u hitnoj pomoći gde su lekari konstatovali povrede nosa. Vrhunac svih mojih iznenađenja bio je trenutak kada sam pronašla medicinsku dokumentaciju svog supruga po kojoj on ima psihičke probleme. Uostalom, na osnovu te dokumentacije Robert Matijević je i otišao u penziju.

Sigurna kuća

- Usamljena, bez igde ikoga, bez novca i potpuno uplašena za svoj život pronašla sam spas u Sigurnoj kući u Zagrebu. O ljudima iz Sigurne kuće u kojoj sam provela oko dva meseca mogu reći sve najlepše, kao što mogu da i za mnoge majke iz Zagreba koje su mi pomagale i koje su imale razumevanje za situaciju u kojoj smo se našle Rea i ja. Naravno, moram istaći i to da je i policija u Zagrebu bila veoma korektna.

- Sigurna kuća je bila samo privremeno sigurno sklonište, a pravu slobodu sam doživela kada sam sa detetom došla u Srbiju, bar sam tako mislila. Koliko sam bila preplašena u trenutku dok sam sa Reom prelazila granicu, to samo ja znam, kao što samo ja znam koliko sam bila srećna kada sam stala na tlo Srbije. Međutim, prevarila sam se jer mi sudstvo u Srbiji nije bilo naklonjeno.

- Posle mnogo ročišta Opštinski sud u Ljigu je doneo odluku da se Rea preda ocu Robertu i tako bi i bilo da nije bilo reakcije mojih Ljižana koji su svojim telima sprečili sud da izvrši svoju odluku, ali i novinara, među prvima i novinara "Vesti", koji su obavestili javnost o tome šta mi se dešava i o tome da sa detetom moram da se kao hajduk sakrivam kod prijatelja u selima oko Ljiga. Tek tada usledila je i reakcija države Srbije koja je makar donekle sprečila odvođenje ćerke Ree u Zagreb.

- Rea i ja smo danas u toplom, nismo gladne i ne doživljavamo nikakvu torturu, ali i dalje brinem šta će se dešavati u budućnosti. Predstoji mi pojavljivanje pred sudom u Zagrebu zbog brakorazvodne parnice kada će sud doneti konačnu odluku i o tome kome će pripasti Rea, ali se plašim odlaska u Hrvatsku jer znam da je Robert Matijević spreman na sve i svašta. Sve ovo što sam rekla je samo delić svega što sam preživela i moja ispovest je poruka mladim devojkama da dobro razmisle i da sa izabranikom srca svog pojedu malo više soli pre nego što izgovore sudbonosno "da".