Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (1): Bekstvo iz beogradskog pakla
Junački iguman
U Službi državne bezbednosti Crne Gore, sada Agencije za nacionalnu bezbednost, pod brojem 299-1-3587, čuva se pozamašan dosije arhimandrita Leontija Mitrovića, nekadašnjeg igumana i upravitelja manastira Ostrog, čoveka čije je ime ušlo u istoriju propasti bivše Jugoslavije i njene kapitulacije aprilskih dana 1941. godine.
Upravo taj dosije krije ključne tajne o onome što se tih mučnih ratnih dana zbivalo pod ostroškim gredama, u ovom najpoznatijem pravoslavnom svetilištu u Evropi. Pored ostalog, i priču, delić istine o stvarnoj sudbini ogromnog blaga jugoslovenske države i dvora, jer je, što milom što silom ovom, tada 63-godišnjem upravitelju ostroške svetinje, palo u deo da to blago spasava i krije pred najezdom fašističkih legija, ali i svih drugih na blago pohlepnih, namnoženih u vrtlogu stravične kataklizme koja se četiri godine širila svetom.
Policijska biografijaU "policijskoj biografiji" Leontija Mitrovića piše da je rođen u paštrovskom selu Podličak 1878, da je osnovnu školu izučio u manastiru Praskvica, a bogosloviju u Zadru, da je zamonašen u dvadesetoj godini u Kotoru, gde je jedno vreme proveo na dužnosti gradskog kapelana. Potom je službovao u manastirima Praskvica, Savina i Reževići. |
Kad je u septembru 1912. godine planuo Prvi balkanski rat, među stotinu Paštrovića koji su se latili oružja i kao dobrovoljci otišli u pomoć Crnogorcima, bio je i tadašnji nastojnik manastira Reževići, Leontije Mitrović. Samo petnaestak dana nakon formiranja dobrovoljačkog bataljona, tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Mitrofan Ban imenovao ga je za bataljonskog sveštenika, a malo potom, po ukazu kralja Nikole, komandant Primorskog odreda crnogorske vojske, brigadir Mitar Martinović uručio mu je bataljonski barjak pod kojim se proslavio u bojevima oko Skadra, dotle da je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost i ratne zasluge.
Čim su 1914. godine odjeknuli pucnji Gavrila Principa u Sarajevu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, kad je buknuo požar Prvog svetskog rata, Mitrović se ponovo latio oružja i iz Paštrovića, sa tada austrougarske teritorije, ponovo emigrirao u Crnu Goru i stao pod barjak crnogorske vojske.
Već prekaljeni ratnik iz dva balkanska rata, Leontije Mitrović je bio u stroju sa tačno 525 Paštrovića koji su proneli slavu crnogorskog i srpskog oružja od Cera i Suvobora do Bitolja, od Kolubare preko Drine do Glasinca i Mojkovca; koji su 1916. sa srpskom vojskom prošli golgotu preko Albanije da bi potom 1918. prolomili linije Solunskog fronta i u vihornom naletu oslobodili Srbiju i Crnu Goru. Konačno, 1919. skrasio se na Cetinju gde je uskoro proizveden u igumana i odlikovan pravom da nosi naprsni krst.
Ratna prestonicaOstrog je, pored Banje Koviljače i Vrnjačke banje, odmah posle Prvog svetskog rata i stvaranja Jugoslavije bio određen kao jedna od mogućih ratnih prestonica. Po kazivanju Leontija Mitrovića, on je već 1923. godine, u najvećoj tajnosti, od Ministarstva jugoslovenske vojske i mornarice dobio novac da osposobi Ostrog za sedište Vrhovne komande. Radovi su trajali tri godine, ali Ostrog nikada nije stavljen u funkciju koja mu je bila namenjena. Pod ostroške grede, istina, jeste tih aprilskih dana stigao mladi kralj i sva dvorska svita, pratnja i komora, sjatilo se oko tri stotine automobila i zaprežnih vozila. Jedino nije bilo Vrhovne komande i sve je praktično potrajalo dan ili dva. |
Dve godine zatim, sa tri Ordena Svetog Save, zlatnom Obilića medaljom, Srebrnom medaljom za hrabrost, Albanskom i Kumanovskom spomenicom na grudima, seo je na stolicu igumana manastira Ostrog, prvog čuvara ćivota Svetog Vasilija Ostroškog, kojem je smerno služio više od 30 godina.
U prvim ponoćnim satima, 6. aprila 1941. godine, Nemačka je mučki, bez objave rata, napala Jugoslaviju. Desilo se to u rejonu Đerdapa gde je jedna jurišna grupa Vermahta sa područja Rumunije pokušala da iznenadi jugoslovensku pograničnu posadu na ostrvima Karataš i Ada-kale kojom je komandovao mladi potporučnik Borivoje Marković. U neravnopravnoj borbi izginula je većina jugoslovenskih graničara, a potporučnik Marković, videvši da će pasti neprijatelju u ruke, poslednji metak iz revolvera ispalio je sebi u slepoočnicu.
Koji sat potom, u praskozorje, nemačke eskadrile su zasule bombama vojne aerodrome od Ljubljane, Brežica i Zagreba do Niša, Skoplja i Kumanova, a istovremeno je Hitlerova soldateska, 12. armija, krenula i u kopnenu ofanzivu prema Jugoslaviji sa bugarske teritorije. Usnule Beograđane je tog jutra prenulo zavijanje sirena na uzbunu, a odmah potom nad belim gradom na ušću Save u Dunav pojavio se crni oblak bombardera sa kukastim krstom na krilima.
Jugoslovenska prestonica je začas pretvorena u pakao. Pokazalo se da je bila tačna alarmantna poruka jugoslovenskog vojnog atašea iz Berlina, pukovnika Vladimira Vauhnika, koji je samo dva dana ranije precizno javio i čas kad će uslediti Hitlerov udar, i pravce dejstava, i sastav i brojnost nemačkih snaga opredeljenih da pregaze Jugoslaviju.
No, ako niko od onih koji su se pitali i odlučivali u Vladi i Generalštabu Jugoslovenske vojske nije za ozbiljno uzeo Vauhnikovo obaveštenje, neko ko je u njihovim redovima špijunirao za račun Nemačke (nikada nije utvrđeno ko je to bio, da li baš ministar trgovine dr Ivan Andres, koji će klisnuti iz Beograda i ostaviti Vladu na cedilu čim su grunule prve nemačke bombe!) istog časa je prosledio Vauhnikovu depešu nemačkoj kontraobaveštajnoj službi, a ova Hitleru.
To je dodatno razbesnelo nazlobrzog diktatora, koji je na mapi Balkana oslonio prst na tačku koja označava Beograd i kratko zapovedio: nedelja, 6. april, tačno u šest sati i 25 minuta! Tek što se malo slegla prašina i detonacije teških bombi nadjačao plač i jauk ranjenih i izbezumljenih Beograđana, počelo je rasulo i jugoslovenske vlade dvora. U panici, bez pravog plana i cilja, samo što dalje od Beograda i linija fronta, koje su se vrtoglavom brzinom pomerale od granica ka unutrašnjosti. Vlada je odstupala jednim, kralj Petar drugim pravcem.
Poslednja stanica
Sedmog dana, potom, u nedelju, 13. aprila, dok je jugoslovenska vlada, bez već odbeglih prvog potpredsednika dr Ivana Mačeka i spomenutog ministra Andresa, a u bombardovanju Beograda poginulog dr Franja Kulovca, poslednji put zasedala i planirala kako da se ministri sutradan prebace do Nikšića, poslednju stanicu pred najezdom okupatora, kralj Petar je prispeo u Ostrog, odavno već pripremljen za moguću ratnu prestonicu.
Profesor Andrija Koprivica je u knjizi "U Ostrogu sačuvano zlato" zabeležio o tome kazivanje igumana Leontija Mitrovića: "Trinaestog aprila, negdje iza podne, prispio je kralj Petar sa svojom ljubavnicom Doli Najdanović, generalom Draganom Mirkovićem, upravnikom dvora, s nekoliko ministara, ađutanata, ordonanasa i čitavom bulumentom agenata i žandarma... - Kako su se ponašali? - U prošlom svjetskom ratu imao sam prilike da vidim mnogo nereda i zbrke, ali što sam vidio dok je kralj ovdje boravio, nadmašilo je sve što sam do sad vidio.
- Po čemu? - Po svemu! Počev od kralja pa do posljednjeg žandarma nije se znalo ko je od njih vrtoglaviji. Iz njihovog ponašanja i riječi, na svakom koraku i pri svakom susretu, izbijala je zapanjujuća lakomislenost... Niko od njih nije vodio računa što se zemlja nalazi u plamenu, što je gaze, prljaju i pljačkaju fašističke horde."