Kako je Vranje postalo partijska prćija

Vranjanac Saša Stojković Babačko, glumac, novinar, publicista, jedan od najcenjenijih analitičara društveno-političke scene u Vranju, poznat je po britkom jeziku koji ga godinama, a i danas, košta stalnih pretnji koje on stoički podnosi. Svestan da je Vranje mala sredina, gde svako sa svakim ima neki dil, odabrao je put kojim se retko ide - po trnju palanačkog provincijalnog duha.

Da li je centrala vlast u Beogradu zapostavila jug Srbije?
- Nisu slabi glasovi u Vranju koji traže da se u tunel Manojle ispred Vladičinog Hana prospe nekoliko tona betona i da se tako prekine sva veza s ostatkom Srbije. Pa tamo neka žive kako hoće, a mi ćemo ovde kako znamo.

A ko vodi Vranje?
- Tavorimo u čamotinji političkih amatera koje interesuje jedno i samo jedno - oni i samo oni. Nema saradnje političkih partnera, nema ni političkih procesa, luta se samo od jednog cilja do drugog, ne bi li se zaposlio još poneki partijski junoša. I Vranje i Srbija podeljeni su na prćije gde kajmak ubiraju partije na vlasti. Devastiranju i propadanju nikad kraja.
 

Politički cirkus među vranjskim naprednjacima ne prestaje.
- Politički cirkus u Vranju vezan je za poslednja dešavanja u SNS-u i tamošnjih podela na dva suprotstavljena, a količinski nejednaka tabora. Jednih je više, drugi su uporniji, pa se jedni zaključavaju u stranku, drugi ih bušilicama otuda vade, interveniše policija, komedija ima sve elemente potrebne za dobru zabavu. Ova bruka meri se tonama blamaže, omalovažavanja i svođenja na provincijski, palanački nivo. A Vranju je tu nekako i mesto, politički i svakako drugačije.

Beg u pozorište Vi ste treća generacija glumaca u svojoj porodici? - Moj deda Duško Babačko bio je redovni posetilac predstava putujućih glumačkih družina u hotelu Vranje. Pozorište ga je opčinilo i 1924. godine pobegao je od kuće s pozorišnom družinom Dragiše Petrovića. Njegov glumački zanos i oduševljenje prekinuće otac Tasa vrativši ga posle šest meseci iz Beograda. "Ili će budeš čovek, ili će te ubijem", zaključio je otac. Ipak, nastavio je da glumi u amaterskoj pozorišnoj grupi Građanski u Vranju. Sećao se mnogih predstava u kojima je igrao, ali su najdraže bile: "Kir Janja", "Sumnjivo lice", "Dva lopova", "Ivo Senković i Aga od Ribnika"...

Vranje je u Srbiji poznato i po piromanima, po paljenju automobile, pozorišta...
- Srećom, rat paljevinama automobila, specijalnost po kojoj je Vranje poznato u Srbiji, kao da ovih dana jenjava. Nema odavno nove paljevine, jer ili su se piromani umorili, ili se prešlo na neke legalnije metode uterivanja pameti.

Socijalisti ovde, kako se tvrdi, vladaju bez prave konkurencije?
- Od 1945, a još toliko će, kažu upućeni, kad za protivnike imaju uvek ekipe čije su prve postave sastavljene po izboru SPS-a. Ili, pobuna protiv njih nikada ne može da uspe jer oni uvek u pravom času aktiviraju svoje spavače u tuđim redovima, i tako amortizuju decenijama gomilano nezadovoljstvo.

Kakva je budućnost juga Srbije?
- Tonemo u opšti moralni i svaki drugi mrak, nema ljudskih kapaciteta da ga pokrene i izvuče iz naručja kralja bede.

Šta se dešava sa Simpom?
- U Vranju se retko ko sekira što je Dragomir Tomić pred odlaskom iz Simpa, tog sinonima za jug Srbije. Sve je puklo, sve je propalo, radnici su na plaćenom, pa će na neplaćeno, dugovi, blokade, krediti... I nikom ništa. Tomić je proglašen za čoveka veka u Vranju, a danas se bori da bar ode dostojanstveno, da bar neko primeti njegov odlazak. I nije on ništa kriv, radio je kako je hteo i sada će plaćati svoje cehove.
 

Šta će biti s njegovim sledbenicima?
- Napustiće ga i odreći će ga se na najpodliji način. Pitate, gde je ona vojska njegovih obožavalaca, oni koji su njegovu sliku držali kao ikonu na zidu? Gde su sada svi ti silni ljudi koji su iz raznih vukojebina došli ovde da bi napravili kuće, dobili stanove, zaposlili žene i švalerke, jednom rečju, postali ljudi? Gde su sada te silne šušumige bar da puste suzu na kraju jednog velikog sna? Nema ih jer Vranje nema svoje građane, onaj sloj javnosti koji sme da reaguje. Toga je kažu ovde bilo i za najcrnjeg komunističkog zemana, a danas potpuni seljacizam ravna sve što se izravnati može, da sve bude isto, da sve bude jednako, i da na kraju ni na šta ne liči.

Kako doživljavate paljevinu pozorišta?
- Paljevina je simbol propasti svih institucija sistema u gradu. Piromani nisu pronađeni, iako se u gradu javno licitiralo s njihovim imenima i to među suprotstavljenim političkim snagama. I da podsetim da još nijedan esker nije udaren, samo obećanja, projekti i čekanja da krene izgradnja novog.

Ima li kulturnog života?
- Paljevina pozorišta nije, nažalost, pokrenula rasprave o kulturnoj politici na jugu Srbije jer time jednostavno ovde nema ko da se bavi, uz ključno nerazumevanje dve reči - politika i kultura. Nema ovde kulturnih radnika, nema ovde ni stvaralaca, makar začudnih, specijalnih, samosvojnih. Nekoliko odvažnih pojedinaca više se plaše makaza kojima bi svi da ih podseku nego što imaju prilike da aktivno učestvuju u kulturnom životu zajednice. Čuj, zajednice! Ona bi se morala zvati organizovana skupina ljudi sa istim interesima. Ovde toga nema, i kao da ga nikada nije ni bilo.

Od dolaska naprednjaka na vlast građani su puno očekivali?
- Dolazak SNS-a na vlast u gradu samo je produbio moralnu krizu lokalne ekipe. Stavljali su kocke na šetalište dugo 200 metara više od šest meseci, i nikome nije čudno što je to tako. A svi kažu - kad ste čekali 50 godina, možete još nekoliko meseci. Sad je šetalište gotovo, ali njime niko ne šeta jer se tu nikada nije ni šetalo, i sve tako ukrug. Pametni ćute i mlate pare, ludi se busaju u grudi i izvlače bušilice, a grad propada, ni od koga neometan. I svi veruju, začudo, da smo na pravom putu!

Kakva je situacija u lokalnim medijima?
- Pojedinci uzalud pokušavaju da spasu čast toj profesiji. Ovde se uglavnom zapatio sloj nesposobnih novinara, postavljenih po rodbinskoj, političkoj i ko zna kakvoj vezi. Oni idu gradom i u ime javnog servisa građana, RTV Vranje, pitaju šta im se kaže da pitaju.
 

Kazablanka u Vranju   Saša Stojković rođen je 1963. godine u Vranju, u poznatoj familiji Babačkovi iz naselja Gornje Đaprance. Po profesiji je glumac, reditelj, novinar i publicista. Programski je direktor OK Radija Vranje, novinar "Vranjskih", dobitnik nagrade Unicefa za izveštavanje o deci, dobitnik glavne nagrade na festivalu Zlatni osmeh u Republici Srpskoj. Napisao je dve knjige eseja. Jedan je od pionira nezavisnog novinarstva i autor je kultne radijske emisije "Kazablanka". Ostaće upamćen i kao čovek koji je režirao prvu predstavu u profesionalnom pozorištu, u kojoj je glumila njegova ćerka Anđela. Glumačka loza polazi od njegovog dede Duška, oca Sime, a nastaviće je njegov sin Mihajlo, student glume koji se već uspešno oprobao u pozorištu.