Minhen čuo za srpskog majstora

Na licu mu se vidi radost što je u svom selu, što ponovo diše vazduh rodnog kraja, ali i doza sete što ponovo mora nazad, hiljadu kilometara daleko od Bradića. Dobro je tamo, ali nigde nije kao kod kuće, kaže dok pogledom grli poznate slike i prijatelje.

- U potrazi za poslom u Minhen sam otišao 1992, pamtim i datum 22. avgust. Ovde su počela teška vremena, nisam mogao da se zaposlim i rešio sam da probam preko. U početku nije baš bilo lako, radio sam, ali tek posle šest godina uspeo sam da nađem ono pravo. Počeo sam kod jednog našeg čoveka da radim gipsane ploče, uređivanje enterijera, onda sam se oženio zemljakinjom Dijanom iz Voćnjaka kod Loznice i dobili smo Davida (14) i Natašu (11). Poslednjih osam godina imam svoju firmu, bavim se istim poslom i svoj sam gazda. Sa jednim kolegom, takođe privatnikom, radim uglavnom po Minhenu i dobro nam ide. Dobro urađen posao preporučuje majstore, a imamo i neke arhitekte koji samo nas traže - priča Vojislav.

Kao sekretar SKD "Sveti Sava" doveo je zemljake u Bradić i Loznicu. Prema njegovim rečima, želi da uspostavi što bolju saradnju sa lozničkim KUD "Karadžić", da se dva društva pobratime, a dolazak je iskoristio i za posetu Bradiću. Organizovao je akciju za prikupljanje novca da se u seoskoj crkvi ugradi elektronsko pokretanje zvona i u tome je uspeo.

Traži koreografa Kostić namerava da u Bradiću osnuje folklornu sekciju čiji rad bi finansirali iz Nemačke. Kako kaže, nastojaće da pokrene loznička sela Bradić, Brnjac, Veliko Selo, Lipnicu i Grnčaru i traži koreografa da radi sa igračima. - To mi je želja. Da sačuvamo tradiciju, da se ljudi okupljaju i druže. Pre svega mladi, oni su naša budućnost i oni su ti koji treba da nastave da neguju naš jezik, pesmu i igru - kaže Kostić.

- Tamo mi je nedostajalo druženje i to sam našao u našem društvu "Sveti Sava". Subotom imamo probe, okupljamo se i to mi je odmor i ventil za dušu. Naslušam se naše muzike i nagledam igara pa mi bude malo lakše, našao sam u tome sebe i osetim se kao da sam kod kuće. To je bila humanitarna oranizacija, koja je do pre dve - tri godine dosta akcija radila po Srbiji i Republici Srpskoj, a onda smo oformili folklornu sekciju. Trudimo se da sve to održimo zato i što je društvo pri našoj crkvi u Minhenu. Negujemo srpsku tradiciju i kulturu, da deca nauče naše igre, ne zaborave jezik i zemlju Srbiju, da uvek znaju gde su im koreni. Trenutnim stanjem smo zadovoljni jer smo u aprilu ove godine počeli sa 10 članova, a sada imamo 30 starijih i 25 mlađih - priča Kostić, čija deca govore srpski, igraju u folkloru i svaki raspust provode u Bradiću.

Vuče ga zavičaj - Sutra bih se vratio, samo da mogu. Tamo mi nešto u duši fali. Žao mi je što vidim da se i ovde gasi naša kultura, ne čuva se. Evo, ovo je Vukov kraj, a na sve strane latinica - kada to vidim, zaplakao bih. Kad izgubiš pismo i kulturu svog naroda, izgubio si sve. Tamo za Oktobarfest svi Nemci obuku svoju nacionalnu nošnju pa čak i neki naši nose njihovu, a neće svoju. Neki se tamo, nažalost, stide svoje nošnje - veli Kostić.