Kad poštar sa lopatom postane jedini gost
Poštari su često jedini gosti u udaljenim domaćinstvima, a naročito u zimskom periodu. U zimskim uslovima, kaže mladi poštar Boris Smiljić iz Banjaluke, ne pomaže motorno vozilo, moped ili bicikl. Jedini način da posao bude završen jeste fizička spremnost svakog od poštara.
Prvi sneg u Republici Srpskoj je za poštare označio početak borbe sa vremenom, u kojoj će morati da pređu stotine kilometara, po kiši, vetru, snegu i ledu, da bi pisma, penzije, plave koverte i sve druge pošiljke na vreme stigle na pravu adresu.
Boris je jedan od 670 poštara koji dolaze na svaki kućni prag u Republici Srpskoj. Ovo mu je treća zima sa kojom se bori noseći pošiljke.
"Neke kolege skoro četiri decenije nose poštu, navikli su na sunce, kišu, vetar i sneg, a ja sam na početku, pa se snalazim i prilagođavam", kaže Boris.
U "Poštama Srpske" navode da poštari naprave više desetina kilometara dnevno, a pojedini pešače i preko najviših prevoja i planinskih vrhova u RS. Zbog toga je svim ljudima koji žive u udaljenim mestima poštar - institucija, jer sve usluge koje "Pošte Srpske" mogu da pruže oni obave na svom kućnom pragu. Ne pešače, ne plaćaju prevoz, ne čekaju u redovima, već je šalter pošte za njih - poštareva teška torba.
"Ista usluga dostupna je i stanovnicima u gradskom području. Oni koji znaju za ovu prednost kod poštara završe sve, preuzmu i plate račune, kupe novine, dopune za telefon i srećke", ističu u "Poštama Srpske".
Osim sugrađana koji imaju mnogo obaveza, ovu mogućnost kod svojih poštara najviše koriste penzioneri. Nikola Petrović, iz Kuljana, kaže da vremena ima na pretek, ali zdravlja i novca nema, pa mu je lakše kada mu poštar dođe na vrata.
Boris Smiljić i njegove kolege, koji su u direktnom kontaktu sa građanima, tvrde da su prijateljski odnos i poštovanje, dugogodišnja tradicija poštanske usluge. Poštari su prijatelji svakog doma u Republici Srpskoj, a prijatelji su tu da se nađu u nevolji, kaže Boris.