Sina traže šest godina
Na stotine besanih noći, dana koji nikad da prođu za ove siromašne ljude iz zabačenog višegradskog sela, poznatijeg po srednjovekovnoj kamenoj građevini Kuli, opisanoj u pripoveci Ive Andrića "Veletovci", prošlo je u iščekivanju dobrih ili loših vesti o dečaku koga su neizmerno voleli.
Suze presahleNa okamenjenim licima ove porodice više se ne čitaju naleti emocija. Suze su davno presahle, a pogled ostao ukočen, uprt kroz prozorsko okno u brdo Tetrebicu, u nevidljivu tačku na plafonu ili natruo patos od lučevih dasaka prefarbanih u žuto. |
Ovi sadašnji Veletovci žive u skromnoj kućici, ispod blatnjavog seoskog puta, u senci stare kamene građevine, kućici koja miriše na vlagu, a odiše očajem, tugom i nevericom. Sa usana članova ove nesrećne familije kao eho nad stolačkim visovima po stoti put odzvanjaju reči istih misli.
"Sve smo učinili da našem sinu Milošu bude bolje, spasli smo ga svakodnevnog pešačenja do desetak kilometara udaljene škole u Dobrunu, gde je dve godine išao, a pratila sam ga jer nije smeo sam kroz šumu ili cestom kojom jure auti", priča majka Slađana, držeći u krilu drugog sina Gavrila, čupavog plavog dečaka sa tugom u širom otvorenim zenicama.
Ona podseća da je sa Mitrom iznajmila stan na obali Drine u Višegradu, da je detetu bliže škola, da je hranilac porodice lakše dolazio do posla nadnicom, da je dete volelo loptu, da se igralo na obali reke...
- Kad su mi javili da se utopio u Drini nisam mogla poverovati. Tražili su ga danima, rovili reku uzduž i popreko, a ja sam se molila Bogu i govorila u sebi "Nije tu moj Miloš, on je negde odlutao, doći će da obraduje majku, da mu dam spremljenu školsku torbu sa knjigama i užinom koja se od dana nestanka okamenila..." - kaže Slađana.
Premalen je ishabani kauč u kući u Veletovu da primi svu muku čovečju koja se na njega navalila. Zbijenim na ovaj deo nameštaja, pripijenim jedno uz drugo ovim ukućanima se čini da će lakše savladati bol i konačno, jednom, uz škripu vrata, na svetlu koje će kroz njih blesnuti videti lik dečaka koji se vratio sa nekog dalekog i njima nepoznatog puta.
SirotinjaMitar je hranilac porodice, u kojoj niko nije nikad bio zaposlen, a nije ni sada, i u kojoj ni hleba za drvenim slavskim astalom nema dovoljno.
|
- Nikad nismo prestajali da tražimo naše dete. Pisali smo po novinama, na televiziji, pomagali nam mnogi dobri ljudi, ali uzalud. Kad su isušivali jezero nizvodno od Višegrada u koritu Drine smo ga tražili. Džaba, ni traga ni glasa. Pomišljali smo da je otet kao belo roblje, svašta smo mislili... - priča izbezumljeni otac.
Baka Marija ništa ne progovara. Gleda oko sebe, a ne vidi, sluša a ne čuje, veruje a ne može da poveruje.
Huči veletovski potok u blizni kao da mutnom vodom želi da otera tugu ispred Todorovića praga.
"A Miloš se nije utopio, kažem vam ja, on je nestao, uzdam se u Božju pomoć da će se, uz ovu livadicu pored vodenice pojaviti moj sin. Kupiću mu lepšu loptu nego onu koja je pronađena na obali Drine, kad su rekli da se utopio. A ovde je širina, pa nek se igra do mile volje, nećemo mu više braniti... govori, kao samo za sebe, nesrećni otac.
U zaseoku Kula, u dolini, mrak pre pokuca na prozore nego u ostalim sokacima sela Veletova. Sumrak se navlači kao koprena na oči, da Todorovićima zamrači mračne misli i da ih bar za časak otrgne od sumorne svakodnevice.
"Sudbina je to", kao da se prenu iz sna baka Marija i pomeri se s mesta na starom kauču.
Vidoje othuknu i stavi glavu među dlanove. Gavrilo ustade iz majčinog krila i ode prema prozoru.