Pusti snovi siromaha postali stvarnost
Da bi to uradili, moralo je da se iskopa 1.500 metara dužine kanala od izvora do dvorišta kuće. U radovima su učestvovali policajci sa načelnikom, a dva dana je na mobu dolazilo i mnogo meštana da pomognu i posao obave kako treba.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Radovi su nedugo potom završeni, a policajci su priredili svečani ručak za sve koji su učestvovali u akciji. Starina Vlada, glava kuće posle smrti sina Jovice, zaplakao je od sreće jer je poslednja Jovičina želja bila da se dovede voda do kuće kako bi imali najosnovnije uslove za život - da mogu da se kupaju, da zimi ne sakupljaju sneg i tope ga u velikim loncima.
- Sve ovo je finansirao vranjski MUP. Prethodno su dovodili stručnjake da procene situaciju kako bi se sve uradilo po propisu. Hvala im mnogo. Neka im Bog podari zdravlje i sreću! Pomogle su nam i komšije, meštani, zato i njima mnogo hvala. Svi su voleli našeg Jovicu, bio je dobar čovek, mrava nije zgazio - naviru suze starini Vladi čim pomisli na sina.
Ostalo je da se sagradi bazen za vodu, za koga Velimirovići nemaju novca. Do tada će imati vodu u buradima, ali veruju da će uz božju i pomoć dobrih ljudi da je uvedu i u kuću.
Podsećanja radi, Jovica Velimirović je iznenada preminuo početkom proleća u 45. godini. Njegova supruga Milunka ostala je samohrana majka, a ćerka Milena koja ima 12 godina i dve godine mlađi sin Miroslav bez velike životne podrške i oslonca. Sa njima je i Jovičin otac Vlada. Jovica je za života sa suprugom Milunkom radio od jutra do mraka u pogonu konfekcije Jumko u Golemom Selu, on kao radnik u šivari, a ona u odeljenju za peglanje. Radili su, ali plate su kasnile.
Pokosilo ga beznađeNesreća je porodicu Velimirović zadesila jednog martovskog dana, kad su im javili da su Jovičine i Milunke plate legle i da mogu da ih podignu u Vranju, gde su imali otvoren račun. Kako Milunki nije bilo dobro tih dana zbog povišenog krvnog pritiska, uzela je uput za internu ambulantu u vranjskoj bolnici, a Jovica krene u Poštansku štedionicu. Posle nekog vremena, ona je došla na red za pregled, a onda je naišao Jovica, nervozan pošto novac ipak nije bio na računu. Seo je na stolicu u čekaonicu i stropoštao se. Preneli su ga kolicima do Internog odeljenja. Milunki su rekli da ide kući jer je vikend. Narednog jutra, javili su joj da je Jovica umro. Taj dan Milunka neće nikad zaboraviti. |
Prema Milunkinoj računici, celih šest meseci. Kad bi došli s posla, posle ručka bi se odmah latili posla u poljoprivredi od koje su preživljavali. Jovica je sa ocem Vladom i komšijama i drugovima uspeo da pronađe izvor vode, ali to je bilo 1.500 metara daleko od njihove kuće. Voda im je bila glavni problem.
Da bi je uveli u kuću, trebalo je da kupe crevo i sve što treba. Jovica je bio uporan, govorio da čim podignu šest zaostalih plata, pošto imaju dozvoljeni minus, kupe sve što treba i počnu da rade na tome.
Nažalost, to nije dočekao. Ali, zahvaljujući dobrim ljudima ujedinjenim u humanosti, taj posao je uspešno priveden kraju i njegova dece neće biti nezbrinuta, pa će ovaj čovek mirno da počiva, veruje njegova porodica.