"Stalo bi mi srce pred Prištinom"

Dragomir nema ni brata Slobodana, koji mu je poslednjih godina malo pomagao, malo društvo pravio, nema više ni snaje, ni bratičine. Nema ni žene, ni dece.
Samog na svetu, od izbegličkog kampa, preko raznih kuća, "neki u Nemanjinoj" pokazali mu pravac Gračanice, gde je pre tri meseca došao. Sestre u manastiru su mu dale krov nad glavom, primile ga u pomoćne prostorije. On im pomaže oko stoke, a zauzvrat ga posluže onim što i same imaju na trpezi - skromnom manastirskom hranom.
 

Sirotinjsko vreme - Svi zapošljavaju mlade, a gde da se zaposliš u 61. godini? Kao i mnogi izbegli, i ja sam radio više sam privatno. Samo tri godine sam radio u rudniku u Kišnici, imam samo osam razreda osnovne škole. Bio sam talentovan za učenje, ali je to bilo sirotinjsko vreme. Nisam nikakav zanat izučio, ali sam sve sa majstorima naučio. Ma, radio bih ja, samo da mi daju šansu - pričao je odlučno Dragomir kao da ubeđuje svet da je još jak i da možemo da mu pomognemo da dobije posao.

Gazeći duboko preko klipova i kočanja, Dragomira smo zatekli zgrčenog na madracu, prekrivenog sa dva ćebeta, ona siva, traumatična, koja bude sećanja na prve pomoći i pakete UNHCR-a. Zbog hladnoće stavio je i kapu na glavu. Već mu je 61 godina. Malo se pridigao i odmah skinuo zeleni pleteni kapičak i pogladio kosu. Teška je sirotinja, ali je red.

Od kuće do kuće

Dok smo ga ubeđivali da se ne otkriva jer će se prehladiti, skromno je pričao kako je "pobegao od 1999. godine", kako je živo na Rtnju u kolektivnom centru.

- Ne žalim se. Meni je tamo bilo dobro. Radio sam po selima u okolini, a oni su mi plaćali. Siroto, ali sam ja bio zadovoljan. Kada se kolektivni centar zatvorio 2010. godine, živeo sam od druga do druga. Primali me od kuće do kuće, a radio sam sve što sam mogao. Celu Srbiju sam obišao. Mešao malter i zidao po Zaječaru, Kragujevcu, Knjaževcu... A nikad dovoljno za moju kuću. Na kraju sam radio kod jednog gazde koji je imao krave i stoku. Onda je on to prodao i ostao sam bez posla - priča Dragomir tek tako, usput. Kao da je ravnodušan prema svemu što je bilo.

Pridižući se u izanđalom džemperu i iznošenoj pidžami objašnjava kako nema nikakvu ni novčanu ni socijalnu pomoć. Ništa. A zdravlje se pogoršalo od teških fizičkih poslova. Po selima okoline Rtnja sekao je šumu, vukao drva, vreće cementa ulubile su mu leđa, od balvana koje je sa dve ruke vukao dobio je bruh.
 

Pravda na poljani Dragomir Marković je tražio nadoknadu štete za stan u Prištini, ali je nikada nije dobio. - Stan u Prištini izgoreo, ostala je, kažu, samo poljana. Tražio sam nadoknadu štete, ali opet silna dokumenta treba da vadiš, pa za advokate, ma ništa od toga. Kuća se vodila na oca, otac je umro. Šta da radim? Imam ta tri ara placa, za koja nemam para da dokažem da su moja. Je l' to pravda?

- Imam samo zdravstveno osiguranje. To su mi dali kada sam bio u kolektivnom centru. Tri puta sam išao u Beograd da tražim neku socijalu, neku novčanu pomoć, oni kažu, nema ništa od toga. U stvari, treba silna dokumenta da vadiš da si nesposoban da bi je dobio - odmahnuo je rukom preko glave:

- A odakle mi novci za te papire. Sve mi savetuju, odi u Prištinu. I eto vratio sam se jer su mi rekli da će biti bolje. Da sam znao kako je ovde, nikada ne bih došao. Jeste da ni tamo nisam imao gde da živim, ali bih imao posla. Ovde nema ništa. Jedino mi je crkva dala smeštaj i malo hrane, a ja ustajem svako jutro u šest, nahranim svinje, počistim oko krava. Kada se brao vinograd i šljivik, i to sam radio. Kaže mi mati Teodora: "Možeš da ostaneš zauvek", ali kakav je ovo život.

Život u šupici

U sobičku u kome živi poređani su dušeci. Preko njih je Dragomir raširio dva para pantalona i dva džempera. To je sve što ima od garderobe. Kupatilo je skromno. Lavabo polomljen, a ogledalo staro i mrljavo. Zagleda se Dragomir za trenutak u ono mrljavo ogledalo, u šupici do koje stižeš dok pod nogama kruniš kukuruz. Sleže ramenima. Ne očekuje više ništa.

- Ako mogu da primim neku pomoć. Svi kažu biće, biće, ali izgleda biće kada umrem. Kada sam došao ovde i zatražio pomoć, sada mi kažu, pa lakše bi dobio u Beogradu. Hehe - s mukom se nasmeja. - Eto kako vrte ukrug.

Markovići su starosedeoci u Prištini. Bili. Seća se Dragomir kako je pokojna baba Cveta živela 103 godine i kako su čuvali prasad.

- Rođeni smo Prištevci. Živeli smo u Dalmatinskoj ulici, kod stare bolnice. Cela porodica je bila tu. Tada nas je bilo sedmoro - tri sestre i četiri brata. Ali, sve je pomrelo i ostao sam samo ja. Imali smo kućicu i malo svinja smo držali. Otišli smo 1999. godine kada smo videli kako jedna po jedna srpske kuće nestaju u plamenu. Znali smo da moramo da krenemo. I od tada više nikada nisam otišao. Jesam sada blizu, ali ne vuče me srce. Možda bi i stalo.