"Spiskao sam milione"
Poslednjih godina, izmučen teškom bolešću, sa invalidskom penzijom od 13.500 dinara (manje od 120 evra) jedva sastavlja kraj sa krajem i kaje se što u vreme kad je bio uspešan i dobro plaćen, nije razmišljao o budućnosti.
- Živeo sam boemski - muzika, kafane, društvo, ludilo... Bilo je posla i para kao pleve. Trošio sam, pijančio, ludovao. Dugo sam radio sa Šabanom Šaulićem, a on je bio boemčina i po. Ljudina. Ali, za razliku od mene, bio je umeren.
- Jedno vreme smo toliko ludovali da nismo znali šta ćemo sa sobom. Sećam se, jednom smo iznajmili helikopter da u njemu preletimo Nijagarine vodopade, onako, iz obesti. Kao od šale smo tu kratku vožnju platili 10. 000 dolara! Nismo ni trepnuli - priseća se Radovanović.
Teška bolest- Najveća muka je bila bolest. Sreća što sam prestao da pijem, inače me odavno ne bi bilo. Kada mi je dijagnostikovan kancer bešike i da je tumor zahvatio bubreg koji će morati da bude odstranjen bio sam u šoku. Izvadilo me je to što sam vesele prirode, što nisam plašljiv čovek. Još pre bolesti, nestalo je para, nestalo je posla. Operisan sam, prošlo je od tada još malo pa pet godina i dobro se osećam. Dok sam imao, pozajmljivao sam ljudima po 1.000-2.000 maraka čim se požale, ali kada je meni trebalo svi su netragom nestali! - kaže Miroslav. |
Koliko ste para potrošili na piće?
- Milione! Pijančio sam do besvesti. Nikada neću zaboraviti jedan let preko okeana sa Šabanom i još jednim drugarom koji je danas pokojni. Krenuli smo iz Beograda za Čikago i tokom leta nas trojica slistili smo 11 flaša viskija. Onda je neko od nas zaključio da je u avionu zagušljivo i da bi trebalo da izađemo na terasu! Poustajali smo i krenuli, a jadna stjuardesa jedva je uspela da nas obuzda da ne napravimo cirkus.
- Ma svega i svačega je bilo. Jednom me umalo nisu uhapsili jer sam bacio "bombu" u avionu tokom leta! Šaban i ja ispraznili flašu viskija, pa pobacali bombe, što su zapravo bili upaljači koji su napravljeni kao bombe kašikare a koje smo dobili na poklon u Frankfurtu. Pravo je čudo kako stjuardesu srčku nije strefila kada sam usred aviona bacio bombu među putnike.
Kad vam je sreća okrenula leđa?
- Kad su se vremena promenila. Godinama sam bio ekskluzivac Diskosa, prodao sam 2.000.000 ploča. A onda je sve puklo. U Diskosu su mi rekli da moram sam da finansiram pesme koje ću snimiti, da mi za to treba 20.000 maraka, da se plate autori, muzičari, studio, sve. Meni je to bilo nezamislivo. Nije da nisam imao te pare. Pa ako sam jedno dva miliončeta spiskao na piće, što ne bih mogao stoti deo da odvojim za pesme? Ali, nisam hteo, iz inata!
- E, tad sam silno pogrešio, ne shvatajući da nova vremena diktiraju nove uslove i da propada onaj ko se ne prilagodi. Tad sam zapečatio karijeru, a nevolje su počele da se nižu. Ne krivim nikoga za situaciju u kojoj sam se našao. Da sam na vreme razmišljao, da sam bio normalan, sve bi bilo drugačije. Ali, čovek se opameti tek kada bude kasno.
Pouka za mladeKako živite sa tako malom penzijom? |