Zbogom, Evropo!

U miru šuma, na obroncima Homolja, a iznad modernih kuća, elektro i telefonskih vodova, tišina priča legendu o selu Ždrelo. Istorija se isprepletala sa narodnim predanjem nadomak Petrovca na Mlavi. Poslednjih godina Ždrelo je bljesnulo novim sjajem zahvaljujući lekovitoj termalnoj vodi, pa turizam doživeo procvat. Svaka druga kuća je dijasporska, ali mnogi od onih, koji su sreću potražili u tuđini, danas se vraćaju i ulažu teškom mukom zarađeni novac u rodno Ždrelo.

Počeli naopako - Ipak, mnogo sam pogrešio, jer sam doskora uglavnom sav novac ulagao u kuću, koja je nekoliko kilometara dalje od hotela, pa tek onda u zemlju i poljoprivrednu mehanizaciju. Da smo odmah uložili u posao, bilo bi bolje i za nas, ali i za privredu Srbije - kaže Neviša, ali nikad nije kasno za novi početak.

U Ždrelu su rođeni i Neviša Jenić i njegova supruga Lolica. U potrazi za boljim životom Neviša se početkom 80-ih godina prošlog veka uputio u Italiju i tamo radio nekoliko sezona, ali kad je shvatio da neće dobiti papire, ali i da ne zarađuje mnogo više nego što bi to bilo u zavičaju, vratio se u Ždrelo.

- Moj pokojni šurak Dragiša je tada živeo u Cirihu. Sredinom 80-ih Dragiša je došao na letnji odmor u zavičaj i reč po reč, predloži mi on tada da krenem po sreću u Cirih. Posle kraćeg većanja Lolica i ja se dogovorismo da odem i izvidim kako je, pa ako je dobro da dođe i ona. Tako pođoh sa Dragišom na jednu sezonu u Cirih - seća se Neviša.

- Otišao sam na jednu sezonu, ali kad mi se pridružila i Lolica, ostadosmo godinama. U Ždrelu smo ostavili sina Željka i kćerku Tijanu, koja danas ima 30 godina. Povremeno su nas posećivali, ali Tijana nije želela posle završene škole u Petrovcu na Mlavi da nam se priključi, a Željko jeste, mada mu se dijasporski život na švajcarski način nije dopadao. Željko se oženio Manuelom, ostao je da živi u Cirihu i dobio sina i ćerku, a Tijana se udala u Petrovcu na Mlavi, gde živi i danas i ima dve ćerke.

 

Sve što je zaradio tokom 30 godina rada u inostranstvu, Neviša je uložio u hotel u Ždrelu. On je treća generacija Jenića koja se okušala u inostranstvu.

- Moja pokojna baka Radmila takođe je provela 15 godina u Austriji, ostala je udovica u 22. godini, jer je moj deda poginuo u ratu. Želeći da svojoj deci omogući bolji život, početkom 70-ih godina, ona je otišla u Inzbruk i tamo je radila 15 godina sve do penzije. Očito mi je ona utrla dijasporsku stazu - kaže kroz osmeh Neviša.

Otac je pokušao da živi u inostranstvu, ali je brzo odustao.

- Moj otac Nikodije i majka Jelena, bavili su se poljoprivredom. Istina, otac je pokušao da nađe sreću u inostranstvu i kraće vreme je proveo u Italiji, pa malo i u Austriji, ali je brzo odustao. Shvatio je da mu nedostaju njegove njive i sokaci. Više nije ni pokušavao da ode u inostranstvo i dan-danas voli da obrađuje zemlju, mada ga sad već godine pritiskaju, ali i dalje čačka oko zemlje - kaže Neviša.