Subota 09.11.2013.
11:23
Vesti

Hapsili je i Gestapo i Ozna

Glavni izgovor bio im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarčevom univerzitetu, pomenula izvesni izvor, ne navodeći ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni su organizovali glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta.

Uzalud je profesor Živojin M. Perić, uz Slobodana Jovanovića najveći pravni stručnjak u istoriji srpskog naroda, javno i vatreno upozoravao da je odbijanje njenog postavljenja za vanrednog profesora i udaljavanje sa Univerziteta sasvim nezakonito.

Nije pomoglo ni to što je njen doktorski rad "Brunovo učenje o najmanjem" čuvena Enciklopedija Britanika stavila na spisak literature za proučavanje dela Đordana Bruna. Anonimna grupa profesora je tada raspravu prebacila na teren "autonomije univerziteta".

Ksenija Atanasijević je pisala polemičke tekstove, pozivala one koji su je napadali da javno kažu u čemu je stvar, tražila pravo makar da se brani. S druge strane nije bilo odjeka, a što je vreme više prolazilo, stvarao se čaršijski utisak da "tu nečega ipak ima".

Punih osam godina Ksenija Atanasijević je bezuspešno tražila pravdu i zaštitu. Konačno, ona sama je 1936. napisala molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna je od ove borbe, Ksenija je govorila da "na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više".


Posle odlaska sa beogradskog univerziteta ostala je bez stalnog zaposlenja i prihoda. Živela je u svom i muževljevom stanu u mirnom središtu grada, blizu Kalemegdana, u Gospodar Jovanovoj ulici. Prosvetne vlasti su je se setile tek pošto je izbio Drugi svetski rat.

Kako su Kseniju ratna vremena odvela u još veću bedu, prihvatila je prvo službu u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci. Međutim, 1941. odbila je da potpiše Apel srpskom narodu, koji je beogradskim intelektualcima ponudio na potpis predsednik ratne vlade Milan Nedić i njime od naroda tražilo da ne ide u borbu protiv nemačkog okupatora, naročito ne na strani komunista. Ksenija Atanasijević je još pre rata pisala protiv Hitlera i nacizma, a u odbranu Jevreja.

Za Kseniju tražili smrtnu kaznu

Zapamćena je i kao međunarodna mirovna aktivistkinja, koja se zalagala i za ravnopravnost polova. Zbog svega toga našla se na spisku Gestapoa za hapšenje. Posle rata su je uhapsile i nove vlasti. Jedan od njenih bivših kolega filozof Dušan Nedeljković postao je dekan Filozofskog fakulteta, akademik i predsednik Komisije za ratne zločine, i on je, vodeći ideološke čistke među srpskim intelektualcima, za Kseniju Atanasijević čak tražio smrtnu kaznu.

Ona je ipak izašla iz komunističkog zatvora, lišena građanskih prava, koje je uključivalo i pravo na zaposlenje. Sve njene knjige su zabranjene, rame uz rame sa delima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, istoričara Vladimira Ćorovića koji je u predratno vreme čak bio njen protivnik.

Zabrana je skinuta 1952, a prva srpska univerzitetska profesorka nastavila je da piše i prevodi. Sve do 1978. povremeno je držala i predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Dobijala je mnoge ponude da se nastani u Sjedinjenim Američkim Državama, ali ih je sve odbila i ostala do kraja života u rodnom gradu.

Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu, ostavila je snažan utisak na sve koji su je poznavali. Za nju je Vladimir Jerotić, profesor tzv. pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, govorio da je "čovek koji veruje u Boga, ali ne veruje u čoveka, jer mu suviše dobro poznaje dušu".

Ona u srpskim intelektualnim krugovima danas važi za prvu i najbolju filozofkinju i, igrom ironije, za jednog od "najvećih moralista u Srba", iako su je protivnici napadali upravo preispitujući njeno navodno nemoralno ponašanje.

Od kraja rata do smrti Ksenija Atanasijević je tajno pripremala treći tom svog životnog dela "Filozofski fragmenti". Taj rukopis nikada nije pronađen u celini, ali na osnovu onoga što jeste pronađeno, danas se smatra tvorcem originalnog i dovršenog filozofskog sistema.

Ksenija Atanasijević je umrla 1981, u 88. godini, od moždanog udara. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju. Kako nije imala potomaka, grobnicu niko nije plaćao, pa ju je uprava groblja posle nekoliko godina ustupila drugim vlasnicima. Grobnica je prekopana i na njenom mestu sazidana nova. Stare grobne ploče su uništene, tako da danas trag o grobnici Atanasijevićevih postoji samo u službenim knjigama pogrebnog preduzeća.
 

Od Platona do Spinoze

Od početka univerzitetske karijere do kraja života Ksenija Atanasijević je objavila više od 400 naučnih radova. Pisala je i objavljivala na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku, a prevodila još i sa starogrčkog, engleskog i latinskog. Među njenim prevodima su se našla dela čuvenih filozofa i naučnika Platona, Aristotela, Spinoze, Adlera, Hauzera. Svoj zaokruženi filozofski sistem prikazala je u kapitalnom delu "Filozofski fragmenti" u dva toma. Treći tom je izgubljen.


Junakinja knjige

Prva biografija Ksenije Atanasijević, veoma kratka, pojavila se tek 1970. godine, u zborniku Filozofske studije. Filozof i sociolog Ružica Petrović je 2003. odbranila na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju na temu "Filozofska misao Ksenije Atanasijević", koja je naredne godine objavila i njenu prvu detaljnu biografiju. Filozof Ljiljana Vuletić je 2005. objavila knjigu "Život i misao Ksenije Atanasijević", za koju je dobila književnu nagradu Isidorinim stazama.

2024 © - Vesti online