Robinzon traži ženu

Milutin Stefanović, moravski Robinzon

 

- Kada bih u ovom trenutku morao da odgovorim šta je to što je bilo prelomno da pre pet godina donesem odluku da gradske ulice zamenim životom među jezerskim ševarom i trskom, patkama, čapljama i u ovoj besprekornoj tišini, ne bih znao. Ali, posle pet godina samovanja na jezeru Međuvršje znam da sam doneo potpuno ispravnu odluku koja je u skladu sa mojim shvatanjem života i slobode.

- Ja sam ovde u svom svetu u pravom smislu te reči samoupravljač, jer sam upravljam svojim životom onako kako mislim da je za moju dušu i telo najbolje - objašnjava Milutin Stefanović Rogan dok za nenajavljene medijske goste, koji su u njegovo jezersko carstvo banuli kao hajduci, priprema tek upecanu štuku od četiri i po kilograma, uz izvinjenje da mu je tog dana ulov bio nešto slabiji.

Pet brakova

Svojevremeno Rogan je bio jedan od najpoznatijih čačanskih konobara u prestižnom ugostiteljskom preduzeću "Morava", potom šef, pa upravnik nekoliko restorana, a zatim i vlasnik tri kafane u Čačku. Bilo je to vreme boema u Čačku kojeg se Rogan seća po mnogim neprespavanim kafanskim noćima, druženjima i mnogim ljubavnim avanturama, jer je kod žena, to kažu i drugi u gradu, bio na dobrom glasu.
 

Strastveni pecaroš

 

- To su bila stvarno lepa vremena, a posebno što se tiče žena. Ne smatram da sam i tada bio neki lepotan, ali žene su mi se nabacivale, neke uz pomoć prijatelja i prijateljica, druge na načine koje samo žene znaju, a bilo je i onih koje su otvoreno prilazile i nudile vezu. I tako, iz moje bolećivosti prema ženama, kada sada počnem da se prisećam i prebrajam kao kada se pišu recke u tabliću, ispade račun po kojem sam bio u vezi sa oko 150 žena, a iza mene je i pet brakova iz kojih imam tri sina i četvoro unučadi - priseća se Rogan dok polagano prebira po žicama gitare melodije iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.
 

Milutin Stefanović Rogan, jedini stalni stanovnik jezera Međuvršje, ne žali za gradskim životom.

- Iskreno govoreći, nije postojao neki poseban i konkretan razlog, ali, brate, dosadili su mi političari i njihove laži, obećanja, varanje naroda, dosadila mi je i gradska gužva, kafane, čekanje u redovima za plaćanje računa, neke budalaste norme života po kojima treba živeti jer je to neko tako predvideo. I tako jednog dana spakujem sve što sam mislio da mi je potrebno u dve torbe i sa samo pet dinara u džepu dođem stopom na pustu obalu jezera i rešim da tu ostanem vo vjek vjekova.

- Kako sam tada odlučio, tako je i danas, ali sam u međuvremenu sagradio tri kolibe, od koje je jedna gostinska jer mi dolaze mnogi prijatelji. Lagano sam pribavljao ono što mi je za život najneophodnije. Nešto sam napravio sam, nešto mi je donela voda, od jezera sam ukrao nekoliko metara obale kako bih napravio svoje malo pristanište i ponton za držanje štapova za pecanje, nabavio čamac, i počeo sam da živim onako kako sam zamišljao dok sam bio gradski momak - priseća se Rogan.

Lična avenija

Već prvi susret sa moravskim Robinsonom govori o tome da je Rogan srećan čovek, jer o hrani ne brine.
 

Trofej iz jezera: Milutin Stefanović Rogan

 

- Živim od jezera, onog što mi voda donese i ribe jer sam u međuvremenu postao veoma vešt ribolovac. Niko bolje od mene ne poznaje jezero i mesta na jezeru gde se mogu upecati najveći primerci šarana, štuke, soma, deverike, babuške... Tu pecam samo onda kada mi se najave prijatelji za koje pripremam najbolju prženu ribu na svetu.

- Takođe, na delu obale, koji je dobio ime Roganova avenija, ima dosta vikendica i čamaca koje stalno obilazim i čuvam od nezvanih gostiju, a ljudi tu moju uslugu ne zaboravljaju i revanširaju mi se poklonima što je korisno i njima i meni - objašnjava Rogan, koji je za života dobio i svoju aveniju, ali i veliki ugled među vikendašima koji imaju neograničeno poverenje u Rogana.
 

Rogan (desno) sa prijateljem Radovanom - Rašom Rovincem

 

Za Rogana svako godišnje doba i svaki deo dana na jezeru ima neku svoju posebnu lepotu u kojoj uživa za sve pare.

- Ništa se ne može meriti sa prolećem kada se mresti šaran i kada ptice izvode svoje mlade, kao što se ništa ne meri sa zorom na jezeru i zalaskom sunca, ali na kraju svaki trenutak preživljen na vodi je za mene jedinstven. Lepe su naravno i letnje noći, a posebno ako se okupi društvo iz grada i uz vatru i gitaru dočekamo zoru. Svoju lepotu ima i zaleđeno jezero kada prosecam led i pecam ribu. Na samoću sam se odavno navikao jer sam ovakav život oduvek priželjkivao, ali, ipak, voleo bih kada bi pronašao ženu, pa makar bila iz Amerike, Australije, Kanade... koja bi ovu jezersku lepotu i draž ovakvog načina života podelila sa mnom.

- Do sada, iskreno, nisam našao ono što sam u ženama tražio, a često sam bio i povređen i izneveren, ali pokušao bih još jednom. Toj ženi bih mogao da pružim sve, osim, naravno, komfora koji se među jezerskim ševarom ne može ni očekivati - otkriva šumadijski Robinson svoju neostvarenu želju.