Kad Hrvat Srbinu recituje Mitketa
Ovih dana Ivan je sa suprugom Anom boravio kod Dragoslava sa prijateljem iz Subotice, koji se predstavlja kao Maća. O kakvom se prijateljstvu Srbina i Hrvata radi najbolje svedoče njihove zajedničke reči: "Kao da nas je ista majka rodila!"
Prijateljstvo su nastavili, kasnije, porodično tako što su se jedne godine sastajali kod Mitića, a sledeće kod Vukovića.
- Privukle su nas zajedničke poslovne teme jer smo obojica bili bankari i ekonomisti, ali to nije bila suština našeg prijateljstva. Sastavili su nas isti karakteri, poimanja o životu i ljudima, odvajanje dobrog od lošeg - kaže 58-godišnji Dragoslav.
Njihovi susreti su u Ristovcu kod Vranja, rodnom selu Dragoslava i u Subotici, do 1992. godine. Rat je ugrozio njihovo druženje, ali nije uspeo da ga prekine.
- Ivan je bio direktor jedne banke u Subotici i saznao je da će biti smenjen što ga je ljudski pogodilo jer je tu banku postavio na noge. Odlučio je da preko Mađarske ode u Hrvatsku u Slavoniju, u svoje rodno selo Babina Greda. Hteo je da se osami jer je teško doživljavao rat. Kasnije je prodao vikendicu u okolini Subotice kupio kuću u Županji i odveo suprugu Anu i troje dece: Mišu, Marina i Martinu. Ćerka Marija se udala u Subotici i ostala da živi u njihovoj kući - ističe Dragoslav.
VidikovacIvan je ponovo poželeo da vidi mesta koja ga vežu za Vranje i okolinu, pre svega, manastir Prohor Pčinjski i brdo Pržar gde je hotel Simpo i odakle puca vidik na grad i celu kotlinu. |
Posle rata Dragoslav je svog prijatelja Ivana pronašao preko ćerke Marije, a onda su nastavljena druženja.
- Bili smo u Županji, dočekali su nas toplo i ljudski i Ivanovi prijatelji i komšije. Kod nas je prvo bio Ivan sa ćerkom Martinom. Pričala nam je da su joj prijatelji u Županji savetovali da ne ide, da je Vranje u samoj blizini Kosova, da se ovde maltene puca. Moji sinovi, Slobodan i Milan vodili su je svuda, posebno uveče po kafićima i ona se oduševila jer su je svi prihvatili kao svoju. Slikala je, snimala telefonom da pokaže njenim prijateljima kakvo je to Vranje blizu Kosova - navodi Dragolav.
Do rata su se intenzivno družili, i roditelji i deca.
- Ivan kao veliki poklonik dela Bore Stankovića uvek posećuje njegovu rodnu kuću i poklanja se pred njegovim spomenikom u gradskom parku. Inače, svaki naš susret počeo bi mezetlucima i šljivovicom, makedonskim pesmama, a završavao se srpskim, bunjevačkim i dalmatinskim. Kraj druženja, negde pred zoru, uvek je uz vranjsku pesmu i Mitketov monolog. E, Mitketov monolog, kompletan iz "Koštane" na čistom vranjskom dijalektu govori Ivan i na tome bi mogli da mu pozavide mnogi glumci - priča Dragoslav.
Druženje će se nastaviti, samo da Bog da zdravlja, kažu Dragoslav i Ivan, sledeće godine. Mitići će porodično otići u Županju.