A zašto sa 3 časa na 2 časa? I obrnuto?

Sistem pomeranja časovnika koristi se kako bi se što bolje iskoristilo dnevno svetlo. Cela ideja zasniva se na okolnosti da u januaru sunce izlazi oko 8 časova, a zalazi oko 16, dok u julu, kad je dan znatno duži, izlazi pre 5, a zalazi posle 21 časova.

Budući da ljudi svoje dnevne aktivnosti započinju u isto vreme tokom cele godine, obično oko 7 časova, sredinom leta se tako ”gubi” skoro dva časa dnevnog svetla.

Ni danas ne postoji jedinstven, planetarni sistem prelaska na dogovoreno vreme i države to obično rešavaju lokalno - uglavnom se tokom izabranog vikenda časovnici pomeraju za jedan sat, ali je u nekim zemljama taj pomeraj samo pola sata. U Evropi, bez Islanda i Rusije, postoji takozvano evropsko letnje računanje vremena, koje se koristi i u Srbiji.

Sistem se koristi tek oko sto godina, od 1916, ali izazvao je žestoke polemike u nekim zemljama, kao što su Rusija i Sjedinjene Države, koje su često menjale sistem koji koriste.

Štedi pare, čuva život

Zbog pomeranja sata popodneva imaju više dnevnog svetla nego prepodneva, ljudi svoje aktivnosti obavljaju po danu pun sat duže, zbog čega su uglavnom i srećniji. No, to nije jedini razlog. Neke analize u SAD pokazuju da se pomeranjem časovnika štedi između 500 miliona i milijardu dolara godišnje.

Uz više dnevnog svetla, trgovački lanci i ugostitelji ostvaruju bolji promet, dok istovremeno raste broj sportskih aktivnosti i turističke organizacije beleže dodatan prihod. Zanimljivo je i da se broj saobraćajnih nesreća smanjuje za oko jedan odsto, što se objašnjava dužim periodom bolje vidljivosti. Uz to, manje energije se troši na osvetljenje i grejanje, čime se tokom dužeg perioda, postižu energetske uštede između 0,5 i 1 odsto.

Sistem pomeranja sata se ne koristi ni u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost.