Pesnik koji radi na crno

Zoran sa ćerkama

Ali od tog dara se ne može živeti. I Zoran to dobro zna, pa godinama šparta od nemila do nedraga u potrazi za poslom. Tako mu je njegovo Topusko, tek neka vrsta baznog logora, polazna stanica, iz koje kreće na svoja, kako se čini, uzaludna putovanja. Radio bi, kaže, bilo šta i bilo gde, ali za njega u Topuskom nema posla.

Život na zgarištu

Šest godina je prošlo kako su se vratili kući u Hrvatsku, a sada već pakuju kofere da je ponovo napuste. No, u "Oluji" su imali bar "koridor", imali su izlaz zahvaljujući Tuđmanovoj "velikodušnosti", sada u ujedinjenoj Evropi, ne znaju kuda da krenu u potragu za bilo kakvim poslom i krovom nad glavom, jer njihovu zapaljenu kuću država još nije obnovila, a radno mesto za Gordanu i Zorana je misaona imenica. Ipak, imaju "slobodu" izbora - da uživaju u poeziji, nadničareći povremeno ili da odu trbuhom za kruhom.

Izbor nije jednostavan, kako se čini na prvi pogled. Ćerkama Tamari i Aleksandri već je dosta seoba. U izbeglištvu, u Inđiji, gde su rođene, naučile su ćirilicu i ekavicu, u Topuskom latinicu i ijekavicu, a sada i ne znaju gde će i šta morati učiti. Po svoj prilici nemački, jer im u blizini Frankfurta žive baba i deda, Zoranovi roditelji.

I Zoran često odlazi u Nemačku, zaradi na crno neki evro, ali da bi kolektivno otišli, moraju se srediti papiri.

- Prošle su godine posle "Oluje" dok sam dobio hrvatsko državljanstvo. Verujem da ću sa Nemcima imati više sreće - nada se Zoran.
 

Život od danas do sutra: Zoran i Gordana Štampar

 

Do sada ih je nekako u širokom luku zaobilazila. Rat, izbeglištvo, povratak na zgarište... Ništa lepo da se desi.

- Posle "Oluje" roditelji su došli u Topusko i kuću našli u ruševinama. Tražili su obnovu, nisu je dobili. Godinama pokušavaju sudskim putem ostvariti svoja prava, ali ta trakavica još traje. Mi smo u izbeglištvu nestrpljivo čekali da nam urede bar dve sobe, da se vratimo. Nije bilo dana da nisam maštao o povratku u Topusko i konačno smo u tome uspeli 2007. godine.

Zoran i Gordana kad su se vratili u Topusko

- Otac je još pokušavao da dobije obnovu, pa smo se nekako svi stisli u ono malo prostora što smo sami uredili. I to traje do danas. A trebalo je od nečega živeti, pa sam radio šta god sam mogao. Taksirao na divlje, ponešto preprodavao, dovijao se na sve moguće načine, uzaludno tražeći bilo kakav pristojan posao. Odlazio sam u Nemačku, Italiju, Bosnu, sve na crno i na mesec, dva - priča Zoran.
 

Stihovi i beton

Pre nekoliko godina pokušali su i sa vlastitim biznisom, otvorili su prodavanicu odeće u Topuskom. I solidno im je krenulo ali nije potrajalo. Kada su troškovi pretekli prihode ,sledio je ključ u bravu. A potom je Zoran odlučio da "skokne" kod prijatelja u Kanadu, da pokuša pripremiti teren za dolazak supruge i dece. Vratio se za mesec dana neobavljena posla.
 

I sada pravi planove za Nemačku i piše pesme.
- Pesme su mi jedini spas od ovog crnila jer mogu da ga zabeležim. Prve koje sam napisao bile su o deci u izbegličkim kolonama, o njihovom stradanju. Uvek kod sebe imam papir i olovku da zabeležim misao i stih. I kada sam mešao beton u Nemačkoj, sekao drva u Bosni, stajao za pultom u trgovini, u mojoj glavi samo su se nizali stihovi koje sam zapisivao i slagao pesme.

- Napisao sam stotine pesama, onako za svoju dušu. Jednom sam ih pokazao prijatelju i on me ohrabrio da ih objavim. Sabrali smo ih i o svom trošku štampali. Na promociji u hotelu u Topuskom publika me nagradila aplauzom i to mi je bilo prvo priznanje kao pesniku - priseća se Zoran svog prvog javnog nastupa.

Jedina pouka sa tog debija bila mu je da se njegove pesme dopadaju ljudima, ali da od njih ne može prehraniti porodicu. Na kraju je zaključio da nema hleba bez motike.

- Imam podršku moje supruge Gordane i ćerki i to mi daje snagu i veru da će i nama jednom svanuti bolji dani - uveren je Zoran, sada već potpuno siguran da ih to sunce neće ogrejati kod kuće, u Topuskom, pa će, nada se, uskoro krenuti za njim u Nemačku.
 

Kuća i danas nije obnovljena