Ostao bez ruku i bez nade

Borba sa sudskim vetrenjačama: Saša Ilić

Mladić je 20. oktobra 2004. godine pao sa zgrade i jedva preživeo, ali je ostao težak invalid, jer su lekari morali da mu odseku obe ruke. Ilić je ogorčen jer se godinama ne izriče presuda, a iduće godine doći će do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Ako se to dogodi, najavio je da će tužiti državu Strazburu.

Njegov očuh Miroslav Ćurić kaže da je javno tužilaštvo u Ćupriji podiglo najpre optužnicu protiv majstora sa kojim je Saša radio, mada je i on mogao tada da pogine. U sudskom postupku majstor je oslobođen. Na insistiranje porodice, tri godine kasnije, ćuprijsko tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv vlasnika objekta i investitora Velimira Stamenkovića iz Ćuprije.

- Stamenković nijednom nije pozvao Sašu ni da ga pita kako je! Čak i da nije kriv, nesreća se dogodila na njegovom gradilištu. Osim toga, objekat je građen preblizu dalekovoda - kaže Ćurić.

Strašna sećanja

Ilić je stradao u želji da zaradi džeparac. Taj dan, kaže, nikada neće moći da zaboravi.
- Lekari su mi rekli da je čudo što sam preživeo. Pao sam sa platforme sa nekoliko metara visine i ničeg se dalje ne sećam. Probudio sam se u beogradskom Kliničkom centru. Bio sam u šoku. I još sam. Ne mogu da se pomirim sa sudbinom. Zadobio sam opekotine cele desne strane. Struja je ušla kroz desnu ruku, a izašla kroz butinu i stopala. Ruke su morali da mi odseku zbog gangrene. I noge su mi bile u opekotinama, ali su bar njih doktori uspeli da spasu. Mogu da hodam polako, ali ne i da potrčim - kaže Ilić.

Ilić kaže da mu dokazi ništa ne vrede, jer okrivljeni ne dolazi na suđenja. Osnovni sud u Paraćinu nedavno je suđenje odložio po dvanaesti put. Poslednje ročište održano je septembra 2011. godine.

- Ako naredne godine nastupi apsolutna zastarelost, štrajkovaću ispred Narodne skupštine. Sešću na stiropor ili parče kartona dok me neko ne vidi i ne reši moj slučaj - ogorčen je Ilić.

On živi sa nevenčanom suprugom, dvoje njene dece iz prvog braka i bebom koju su dobili pre devet meseci. Jedini izvor prihoda im je socijalna pomoć. Bez pomoći supruge koja je takođe invalid ne može da živi.

- Mladost sam proveo kao invalid. Život mi je upropašćen. Preživljavamo isključivo zahvaljujući materijalnoj pomoći porodice i socijali, ali to ne može da traje večno. Ako se suđenje ne završi i ne dobijem odštetu, neku invalidninu, moja sudbina su narodna kuhinja i kazan. Ni šerpu do tamo neći moći sam da odnesem nego ću morati nekog da molim da mi sipa kutlaču hrane - priča mladić.

Ilić dodaje i da sanja maničku protezu, koja ima samo estetski efekat. Doduše, elektronska ruka bi mu bar za 20 odsto zamenila funkciju jedne ruke. Nažalost, ovaj nesrećni mladić nema novca za protezu.