Ni ždralovi ne lete bez vođe

"Ko ti danas sluša savete? Danas te ni deca ne slušaju. Pa je to sve postalo samovoljno i sebično i samo o sebi misli. Nema tu više ni oca, ni matere, ni brata, ni druga; niko tu više nikoga ne voli; niko ni za koga ne mari. De! Sastavi mi danas zadrugu. Daj mi dva čoveka da zajedno kakav posao rade. Nema, nema toga više! Mi smo izleteli iz svoga kola, a u drugo nismo ušli, i zato smo sirotinja, ubita sirotinja... Znaš šta smo mi danas? Jesi li video katkad ždralove u letu? Poređaju se lepo: vođ napred, pa za njim dvojica, pa za ovima trojica, pa za njima drugi - čitavo jato ... Lete, lete, preleću brda i planine, sela i gradove, lete bez odmorka. Dok već nešto bude, pa se onaj vođ smete, i onda nastane lom: neko ide napred, neko natrag, neko ustranu, naleću jedan na drugoga, biju se krilima i kljunovima... Digne se piska - duga u nebo. Ništa jadnije nisi video. To smo mi, pometeni".
(Janko Veselinović u svom poslednjem delu "Pisma sa sela", 1905