Povratnici sami i izolovani

Dan grčko-srpskog prijateljstvu u Sidneju

Sada doseljeničke vlasti beleže novi grčki talas. Većina njih koji dolaze su - australijski državljani - deca ranih grčkih emigranata. U mnogim slučajevima, naime, njihovi roditelji vraćali su se zavičaju. Danas, ozbiljna ekonomska kriza u otadžbini naterala ih je na novi put preko okeana.

Novi početak Lukije i Demetrija

- Povratak u Australiju mi je bio san, bilo mi je u podsvesti kao rešenje. Bio sam i državljanin, a ne možete se vratiti ako niste. Najteže mi je bilo ostaviti rodbinu i prijatelje. Na aerodromu 15 prijatelja, sestara, braće, prijateljica iz škole došla je na motociklu da me isprati.
Demetre je našao posao, a doveo je i roditelje, ali, nakon tri decenije, očito je da počinje iznova.
- To je neobično. Ja još pokušavam, znate, da se naučim na Australiju jer se radi o dve drugačije zemlje.
Njegova supruga kaže da još ne zna kako da ovde živi.
- Ne znam kako ćemo ovde živeti. Ali osećam da je Demetru potrebno vreme i želim da mu to pružim.

Međutim, kako u analitičkoj emisiji beleži ABC-televizija, za razliku od vremena kada su starije generacije Grka dolazile, sada oni koji stižu više nemaju onakvu podršku svoje zajednice kao njihovi očevi i dedovi.

O iskustvu ljudi koji treći put u životu traže mesto pod suncem za ABC su govorili Demetre Katsikopulos (49) i njegova supruga Lukija Kondou. Njihovo iskustvo je poučno, verujemo, i zbog toga što je univerzalno za sve doseljenike, dakle, i naše. Jer, nije beznačajan broj ljudi iz bivše Jugoslavije koji se vraćaju ili barem razmišljaju da se vrate.

- Imao sam svega sedam godina kad sam došao ovde sa roditeljima. Oni su, kao i ostali, hteli ovamo jer su mnogi koji bi došli u Australiju zarađivali novac. Imali smo pravo. Išao sam u školu ovde i voleo sam. Jednog dana, nakon sedam i po godina, moji roditelji su odlučili da idemo nazad. Otišli smo u Grčku i pošto nisam znao jezik, otac me upisao u američku školu, ali je bila tako skupa da me godinu kasnije poslao da radim.

Demetre je izučio za tapetara i kasnije otvorio radnju. Radio je punih 30 godina.

- Onda za mene nije bilo posla. Znate, kad nema posla i sve je gore, nikome nije do kupovine kauča. Ljudi ne mogu da plaćaju taksi, ne mogu da plaćaju stanarine, ništa ne mogu da plate. Kad mi je majka bila 2011. u bolnici, donosio sam lekove od kuće. U bolnici nisu imali lekova.

Trideset godina nakon što je otišao, Demetre i Lukija počeli su da razmišljaju o povratku u Australiju.

Psiholog u Grčkom dobrotvornom centru u Sidneju Marija Petrehols kaže da je sada drugačije stanje.

- Pedesetih, šezdesetih godina, ovde su vas čekali rođaci, bio je neko kome dolazite. Sada stižete kao pojedinac, napustili ste familiju kao oslonac tamo, a ovde ste onda vrlo izolovani.