Gazdinstvo iz Lazareva pravi dimljeni kozji sir

- Porodično poljoprivredno gazdinstvo počelo je da se bavi kozarstvom 2005. godine, kada je zapaćeno prvih 12 komada koza specijalne vrste, francuske alpine, a danas se u moderno opremljenim oborima nalazi više od 200 koza ove vrste. Osim proizvodnje mleka i sira bavimo se i priplodom i prodajom ovih koza.

- One su u Evropi, pa i kod nas u Srbiji veoma tražene i popularne vrste, a mi svakog februara bogatiji za stotinak novih jarića, od kojih većina ide za prodaju. Planiramo proširenje, ali za to su nam potrebni novi objekti, koji su još u izgradnji - priča Aleksandar, koji je u porodici zadužen za poljoprivredne radove i obezbeđivanje hrane za mnogobrojne životinje.

Hiljadu životinja

Početkom devedesetih, kada su se upoznali i zasnovali brak, Aleksandar i Branka bavili su se proizvodnjom suncokreta, semenki i kukuruza kokičara, kasnije su u Zrenjaninu otvorili prodavnicu voća i povrća, a onda su 2005. krenuli biznis sa kozama.
 

Za bolesnu devojčicu - Jednom nas je jedna baka iz Obrenovca zvala telefonom i molila za nekoliko litara tek pomuženog mleka za njenu bolesnu unuku. Aleksandar je prekinuo radove oko berbe kukuruza, seo u automobil i odneo mleko. Žena je bila toliko zahvalna, pošto nije imala način kako da organizuje prevoz i dođe kod nas u Lazarevo po mleko, insistirala je da plati i preplati to što je bio samo ljudski postupak, a on ne košta ništa. Nakon toga postali smo kućni prijatelji, ono što je najvažnije, devojčici je kozje mleko pomoglo da ozdravi - kaže Branka.

- Svim ovim se i dan-danas bavimo, vremena jesu teška ali mi opstajemo, zato što nikada ne klonemo duhom. Osim koza u dvorištu imamo i mini-farmu pilića i koka nosilja, sin Mihajlo je strastveni golubar, desetak suprasnih krmača garantuje da ćemo već početkom sledeće godine imati i pedesetak prasića, a tu su i zečevi o kojima brigu vodi Dunja. Želim da 1.000 raznih životinja bude ukras našeg dvorišta - rešen je Aleksandar Sikima.

- Ideja našeg poslovanja je sasvim jasna, u moru nekvalitetne hrane, koju nažalost svi mi konzumiramo, kod nas je sve prirodno i sa naših njiva. Naše koze jedu seno, kukuruz i ljuspice od suncokreta, a sve je sa naših njiva, tako da su mleko, sir, meso sto posto zdravi i prirodni. Kako sada stvari stoje, dnevno proizvodimo preko stotinu litara mleka, od toga nekih trideset posto se proda odmah, neposredno nakon popodnevne muže, a na mesečnom nivou proizvedemo oko 120 kilograma kvalitetnog sira, za kojim je prava jagma i unapred je rasprodat - objašnjava Branka Sikima, uz napomenu da nema tog mesta i grada u Srbiji gde sir iz njihovog porodičnog poljoprivrednog gazdinstva nije stigao.
 

- Imamo i nekoliko porodica iz Beograda, koje snabdeva kompletno od svežih jaja, povrća iz naše bašte, do svežeg mleka i sira. Oni su već nekoliko godina naše stalne mušterije i Aleksandar dva-tri puta mesečno vozi kombi do Beograda i na kućnu adresu im isporučuje sveže i zdrave namirnice koje imaju našu stoprocentnu garanciju - dodaje Branka.

Bez radnog vremena

- Naravno da planiramo proširenje proizvodnih kapaciteta, još mašina za pripremanje sira, sada proizvodimo oko 500 kilograma sira mesečno. Kad podignemo još štala u dnu dvorišta, biće i veća proizvodnja. Sada nam je prioritet da počnemo da proizvodimo dimljeni kozji sir, već sad imamo pozive iz inostranstva i nekoliko ozbiljnih kupaca koji bi odmah otkupili kompletnu proizvedenu količinu.

- Uspela sam da dobijem pravi ukus, sir je trenutno u fazi zrenja i odimljavanja. Jedan menadžer nekoliko restorana u Beogradu i Novom Sadu molio nas je da otkupi sve količine dimljenog sira unapred - kaže Branka Sikima, kojoj u obavljanju svakodnevnih poslova i te kako pomažu dvanaestogodišnji Mihajlo i osmogodišnja ćerka Dunja, koji su i dobri učenici, ali i sjajni sportisti.
 

- Suprug i ja smo se u mladosti bavili sportom, igrali košarku, pa su i deca nasledila želju da treniraju sa loptom. Mihajlo je već savladao i vožnju traktora i kad god nema obaveza u školi ili nije na treningu, on je sa ocem na njivi, dok Dunja pomaže oko pravljenja sira meni i mojoj majci Goji, koja živi sa nama. Ona je zadužena da spremi ručak ne samo za nas četvoro, nego i naša dva vredna radnika, tetka Ružu i njenog supruga čika Vitka, koji su sa nama svakodnevno i veoma su vredni i odgovorni u obavljanju svih poslova - kaže Branka Sikima.

U porodici Sikima ne postoji radno vreme.
- Po ceo dan smo tetka Ruža i ja oko koza, suprug, čika Vitko i još nekoliko radnika u polju i tako svaki dan i subotom i nedeljom. Imamo puno elana i želje da od ovoga što radimo napravimo evropski, pa zašto ne i svetski brend. Mladi kozji sir i dimljeni kozji sir su svetski specijaliteti i mogu se naći na menijima najboljih restorana - otkriva planove Branka. Njihovo porodično imanje je višestruki pobednik novosadskog poljoprivrednog Sajma.

Crnogorac i Rusi - Ne tako davno u dvorište porodice Sikima došao je čovek iz Crne Gore, probao je sveže, tek pomuženo mleko, a kasnije i sir i bez puno razmišljanja ponudio mi je da otkupi svih 200 koza. Ni jednog trenutka nije pitao za cenu, samo je onako usput dobacio da cena uopšte nije bitna i da će prihvatiti svaku koju kažem. Odbio sam, ali me je ipak veoma zanimalo šta će njemu sve to, jer nije mi baš izgledao kao neko ko će se time baviti...   Rekao mi je da je kod njega u Crnoj Gori velika jagma i da ljudi kupuju koze kako bi kasnije mleko i sir prodavali kao specijalitet Rusima. Naravno, dogovorili smo se da kupi mlade koze i jariće koje sam tada nameravao da prodam, a od tada čovek je stalna mušterija i svaki put ponovi, ako se predomislim i zaželim da sve prodam, da njegova ponuda i dalje važi - uz smešak priča Aleksandar.   Jaronjino dvorište Ukras poljoprivrednog domaćinstva Sikima i njegov zaštitni znak je kučence Riki, koji se non-stop vrzma i pravi red u dvorišu, baš kao i njegov prijatelj mladi jarac, koji je spreman da savlada svaku prepreku. - Jaronja, tako ga zovemo, jer ni jednoj kozi ni jarcu nismo dali ime, zato što ih je puno, uvek preskoči ogradu i svaku barijeru koju tata postavi, samo da bi trčao po dvorištu - ubacio se u priču i dvanaestogodišnji Mihajlo, koji je budući uspešan košarkaš, ali i kolekcionar nekoliko pehara i priznanja za svojih stotinak golubova o kojima se sa ocem svakodnevno brine.