Vuk, ubica koji je izgubio dušu

Prvih osam godina robije odležao je zbog ubistva žene u KPZ Niš i u Zabeli. Poslednje robijaške godine u Zabeli stekao je nadimak Vuk Samotnjak, po kojem ga svi robijaš bivši i sadašnji znaju.

- Nadenuli su mi ime moja braća, njih 1.300 robijaša. Tada sam shvatio da ako hoću da živ izađem ne smem nikom da dozvolim da uđe u moj svet. Osamio sam se i uspeo. Družio se sa mačkom koga sam po izlasku pustio na slobodu - priča Vuk.

POP I POLICIJA
Danas se slabo seća kako je u bunilu 1998. godine ubio svoju ženu. Dve nedelje ga je jurila policijska potera po jugu Srbije.

- Strašno me je mučilo ubistvo, lutao sam ulicama grada i naišao na jednog popa. Grozničavo sam ga zamolio da me ispovedi. Pristao je. Ušli smo u crkvu i ispovedio sam se. "Ne brini, sinko, u božjim si rukama", rekao je sveštenik. Još nisam izašao na kapiju, a telefonom je obavestio policiju. Nastala je besomučna jurnjava. Onda sam rešio da se predam. Otišao sam i predao se jednom inspektoru kojeg sam poznavao. Podigao je slušalicu i javio: "Šefe, kaži dragička, uhvatio sam ubicu!"

Vuk je osuđen i poslat u niški zatvor na odrobija svoj greh.

- Prva godina je bila najteža. Video sam sve i svašta. Ubice, manijake, ali i ljude. Jednog dana pozvao me upravnik KPD. Saopštio mi: "Dečko, tebi je umrla majka. Tvoje je da odslužiš. Da li živ ili mrtav zavisi od tebe." Onda je počelo bombardovanje Srbije 1999. godine. Pobunili smo se. Tražili smo da idemo na Kosovo. Bolje mi da ginemo, nego deca. Odbijali smo hranu. Upravnik nam je saopštio da smo izdajice i da će nas, ako nastavimo sa pobunom, sve streljati. Povukli smo se. Noću smo dok je bombardovan aerodrom, kilometar udaljen od nas, stajali na prozoru. Palili sveće, hartije, osvetljavali zatvor. Molili boga da nas gađaju i prekrate nam muke. U to vreme dovedeno je oko 700 Albanaca. Hranili su nas tri puta dnevno čorbom od kopriva kao svinje. Albanci su kupili stražare dojč markama. Jeli su šta su hteli.

Nakon promene vlasti, u kasnu jesen 2000. godine, pobunili su se zatvorenici u Zabeli, a ubrzo i u Nišu.

- Bio sam u prvim redovima. Tražili smo da nas tretiraju kao ljude, da prestane prebijanje, da se preispitaju pojedine presude, da se uvede amnestija... Zahtevali smo da se to objavi na Drugom dnevniku RTS-a u 19.30. Nisu objavili. U 20.00 iz svih paviljona čulo se: Štrajk!!! Krenuli smo na rešetke. Stražari su ih otvarali i bežali. Izašli smo napolje. Neki su se popeli na krov. Odjednom, pojavila su se i četiri pištolja 7,65 i jedna zbrojevka. Noževa, krateža i svih vrsta šila i bodeža bilo je u izobilju. I droge. Nikad kao tada. Štrajk su usmeravali pojedinci iz najpoznatijih kriminalnih klanova u Srbiji. Imali su mobilne telefone i bez prekida razgovarali. Albanci nisu učestvovali u pobuni. Nismo im dozvolili. Znali smo šta može da se desi i čuvali smo ih.
Odjednom, jedinstvo je nestalo, stvoreni su klanovi, neke zatvorenike su potkupili i ubrzo su zavladao haos i požari. Nastalo je krvavo obračunavanje.

U opštem metežu 150 zatvorenika se predalo stražarima, a onda je stigla Interventna brigada MUP-a.

- Osvajali su paviljon po paviljon. Krv se slivala po patosu, prskala i lepila zidove. Tukli su nas, gađali gumenim mecima. Čuo se jauk, vriska; kuknjava je parala vazduh. Onda su nas prozivali. Mene, među prvima. Svukli nas u gaće i majice.

- Okrenuli su nas vezane prema zidu. Počelo je batinanje olovnim pendrecima i kundacima. Gađali su nas i gumenim mecima. Jedan se odbio od zida i pogodio me u čelo. Pao sam. Poluonesvešćen sam se digao. Znao sam da ako padnem, i ne dignem se, mrtav sam. Izdvojili su me. Tražili da priznam gde je mobilni jednom policajcu. Ćutao sam. Podigli su me i vezali ruke za cevi od radijatora. Visio sam od poda nekih 80 cm. Počelo je prebijanje. Utroba se pomerala. Creva su pretila da izađu na usta. Krv, krv, krv...

CRNI ČOVEK
- Položili su me na dugačak, masivan drveni sto. Trojica za zavrnutim rukavima sa jedne, trojica sa druge strane. Pa, udri! Rebra su krckala. Ramena kost se odvojila. Nisam priznao. "Ide u sobu smrti", razaznao sam reči. Da bih došao do nje morao sam da prođem kroz kordon Interventne. Počeli su da pljušte udarci pendrecima, kundacima, šipkama, motkama. Koža je pucala kao šifon. Stigao sam do sobe i odmah pao u nesvest. Ležao sam dva dana i dve noći na gvozdenim šipkama. Dasaka nije bilo. Ni ćebeta, jastuka, a decembar, zima jeziva. Onda su me odveli u zatvorsku bolnicu. Strefio me šlog. Desna strana se oduzela, leva se iskrivila, valjao sam jezikom. Lečili su me vitaminom B. Obloge mi je stavljao zatvorenik Vučko Manojlović, osuđenik na 40 godina robije. Jedva je namolio da dovedu doktora.

- U zatvorskoj bolnici sam doživeo kliničku smrt. Gledao sam kako mi u posetu dolazi crni čovek u crnom mantilu i kaže: "Sad li ćeš da se se predaš?"

Kad se Vuku zdravlje stabilizovalo, tražio je premeštaj u Zabelu, jer se plašio da je stavljen na listu za odstrel.

- U Zabeli sam se povukao u sebe. Ni reč nisam progovorio. Tako sam dočekao dan slobode. Posle punih osam godina boravka u paklu. Vratio sam se u Vranje, u svoj stan. Osećao se tuđim. Oko mene je bio bezizlaz, dan bez videla. Pokušao sam da se vratim u život. Našao sam ženu, ali nije išlo. Htela je da mi namesti igru. Tako nisam sastavio ni godinu dana na slobodi. Rastali smo se, ali sam nožem izbo nju i njenog pratioca na ulici. Imao sam fantomku na glavi, Vranje i Srbija brujali su o fantomu koga juri policija. Nisam hteo da bežim, uhvatili su me u okolini Vranja... Bog neka joj oprosti. U mojim mislima goreće sveća za njeno zdravlje. Paliću je svaki dan. Želim joj da od Boga poželi samo dve stvari: da nikada ne voli izgubljeno i da nikada ne izgubi voljeno. Shvatio sam da više nemam prava na ljubav niti da nekog volim, a izgleda ni da živim van zatvorskih zidova.
 

Beg u bunar Posle ubistva nisam hteo da pobegnem preko granice, a mogao sam, četiri godine sam bio na ratištu, kao vojnik po ugovoru, širom bivše Jugoslavije. Bio sam spreman na sve. U ataru sela Bunuševca jurila me je cela vranjska policija, ali umakao sam tako što sam se sakrio u 14 metara dubok bunar.   Plač u slobodi - Noći na slobodi bile su preteške, drže oči na drške. Kad ugasim svetlo, sanjam braću robijaše. Čujem, cijuk miševa uhvaćenih u klopku, pa potom kvičenje svinja dok ih kolju i na kraju cviljenje pasa koji ližu rane. Vidim krv, u potocima, svi se dave u njemu. Budio sam se plačući. Freske u magacinu - U pobuni u niškom zatvoru stradao je dečko po nadimku Kurjak. Gurnut je sa krova dok je pokušavao da stiša pobunu. Jedva sam mu izvadio kamen iz glave. Sklonio sam se u magacin koji smo zvali crkva. Da, to je nekada bila seoska crkva. Prekrečili su je i pretvorili u magacin. Na pojedinim mestima videli su se delovi fresaka. Nekoliko puta pokušavali su da je zapale. Gasili smo odmah.