Decenija čežnje za zavičajem
- Moj otac je u to vreme držao kafanu Stari brest u kojoj sam radio, ali nije bilo neke vajde, mada je u selu to bila jedina kafana i bilo je gostiju. Slušao sam komšijske priče, onih koji su imali decu u inostranstvu, ili roditelje, kako je u tuđini lakša, brža i veća zarada. Svestan da ulazim u srednje godine, shvatio sam da ako želim da probam dijasporski život onda mi je poslednji voz. Nije mi bila preka potreba, ali iskonska ljudska potreba jeste da čovek teži da svojoj deci uvek pruži bolje i više nego što imaju. Vođen tim motivom, odlučio sam da odem u Pariz - seća se Božidar, a donošenje teške odluke olakšali su mu rođaci koji su već radili kao krojači u Parizu i od njih se naslušao lepih priča.
Posle porodičnog većanja, Božidar i Natalija su odlučili da zajedno krenu u grad mode, koji su njih dvoje doživljavali kao obećani grad, koji će im omogućiti bolji posao i veću zaradu, pa automatski i lepšu sadašnjost i sigurniju budućnost.
- Međutim, sve ima svoje, pa i naš odlazak u Pariz. U početku smo i mi delili to dijasporsko oduševljenje dobrim zaradama i uštedom, mada sam ja radio težak posao u građevinarstvu, a supruga je radila kao krojačica. Izgleda na prvi mah idealno, ali oba posla su teška - kaže Božidar, pokušavajući da objasni sve prednosti, ali i mane dijasporskog života.
Najlepše u Srbiji- Uvek mi je u Srbiji privlačnije i lepše, a život jednostavniji. Moja deca dele moje mišljenje. Goran ni jedan jedini put nije došao kod nas, čak ni u posetu, a Zoran je imao papire i mogao je da ostane, ali nije mu se dopalo. Valjda je to i stvar vaspitanja, a Natalija i ja smo znali da zaista idemo samo na određemo vreme u inostranstvo - kaže Božidar.
Sreća se ne kupuje- Težak je život u inostranstvu, naročito onih koji odu u srednjim godinama, kao što je to bio Natalijin i moj slučaj. U tim godinama čovek se teže prilagođava na nepoznato, posebno na svakodnevno učenje, a onda je veliki problem i strani jezik. Činjenica je da novac ne može da kupi sreću, a ni zdravlje, zato treba biti zadovoljan malim stvarima, a moja porodica je takva - ističe Božidar. |
S jedne strane dobra zarada i težak posao, a s druge rodni zavičaj koji sam često sanjao i koliko-toliko pristojna zarada u selu Dubočka, koje mu je, kako kaže, bilo lepše od Pariza.
- Ipak, 10 godina je bilo sasvim dovoljno, a i naš stariji sin Zoran je došao kod nas u Pariz, ali nikako nije mogao da se snađe i njemu je bilo lepše u Dubočki. U međuvremenu smo sazidali kuću i kupili najosnovnije i najneophodnije za poljoprivredu i nekako nam se nije ostajalo više, o tome da je Srbija u neku ruku u ratu, jer je to bilo 1994, nismo ni razmišljali. Jednostavno, 10 godina teškog rada bilo je dovoljno da zaradimo i kupimo ono što nam je nedostajalo, a u Parizu se nismo osećali tako dobro kao u Dubočki i odlučili smo da se vratimo - veli Božidar, dodajući kako se nimalo ne kaje jer su to bili gorki dani u tuđini.