Kako mi je izmakao Džems Bond

Da iznenada nije uskočila Adel, Jelena bi bila prva Srpkinja angažovana na filmu o Bondu. Međutim, Jelena ne staje, vredno radi na svom novom drugom albumu, dok svakodnevno radi kao predavač sa zvanjem docenta na Muzičkoj akademiji Alfa univerziteta u Beogradu.

Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja sa domaćih i međunarodnih takmičenja, ali i prestižnog priznanja Zlatna značka koju u saradnji sa dijasporom dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, za nesebičan i dugotrajan doprinos u širenju kulture. Ona ne svira samo Baha i Rosinija, već narodne pesme i Džimija Hendriksa.

Stroga baka

- Rođena sam u Valjevu, 1987. godine, a najviše mi se obradovala moja sedam godina starija sestra Nevena. Ona je danas uspešan advokat i jedna sjajna mlada dama. Moja mama Milica i tata Dušan su dobri ljudi, puni ljubavi i samo mogu reći da je moja porodica moja mirna luka i izvor dobre energije. Mama radi u banci, a tata je u penziji.

Put do meseca - Cilj u životu je neophodno imati pa je moj moto "Ciljaj na Mesec, pa ako promašiš, možeš dospeti čak do zvezda". U životu treba biti hrabri optimista i svim silama se truditi da ostvarite svoje snove, ali ne i po svaku cenu. Najbitnije je da budem dobar čovek, da moji najbliži budu ponosni na mene, da uživamo u životu. Svetu bi pametnije bilo da se, umesto ratova na koje se troše silne milijarde, više posveti vođenju ljubavi.

Jako sam bliska i sa tetkom Borikom i tečom Bambekom, bez čije podrške ne mogu.
- Celo detinjstvo sam provela u Valjevu sa porodicom i jako sam srećna što nismo menjali mesto boravka. Cela porodica je bila vezana poslom za Valjevo, a i tu su bili baka i deka da pripomognu. Baka je bila autoritet jer je bila učiteljica pa Nena i ja nismo mogle da se izvlačimo kad na red dođe učenje, domaći zadaci, a u mom slučaju i vežbanje violončela. Tih devedesetih smo svi teško živeli i tih godina se svi nerado sećamo. Mi smo živeli skromno, ali ne i toliko teško, jer smo pomagali jedni drugima i bili međusobna podrška.

- Otkad znam za sebe, pokazivala sam interes za muziku, ali pre svega za scenu. Uzimala sam mamine i tetkine štikle, šminkala se, pravila frizure i onda puštala muziku i pravila čitave predstave za ukućane i komšije. Volela sam da sviram neku malu harmoniku koja je više ličila na igračku nego na instrument, ali sam bila nemilosrdna i danima sam je razvlačila i proizvodila razne zvuke, a onda je na red došla i tatina gitara.

- Želela sam da postanem i balerina, ali škole baleta u Valjevu tada na moju žalost nije bilo, pa sam zato stalno molila da mi kupe baletanke i suknjicu, ali bezuspešno. U tim momentima me je deka postavljao ispred televizora i onda smo zajedno gledali Stefana Milenkovića koji je kao dečak uveliko osvajao svet, i tako sam i ja polako postajala osvojena muzikom. Naravno, i sestra i ja smo išle na časove engleskog i francuskog, na ples, plivanje, folklor, karate..

Dve škole

- U Valjevu sam upisala muzičku školu "Živorad Grbić" a profesorka mi je bila Nada Jovanović, žena puna stvaralačke energije i znanja. Pored porodice, ona mi je usadila u glavu one čuvene tri reči "rad, red i disciplina", koliko je vežbanje važno, ali koliko je još važnije takozvano pametno vežbanje. Od mojih se niko ne bavi muzikom, ali su me naučili da se svaki pošten rad isplati, pre ili kasnije.

- Na kraju osnovne škole dvoumila sam se čime bih volela da se bavim. Upisala sam uporedo i društveni smer u Valjevskoj gimnaziji i srednju muzičku školu. Međutim, kako sam već osvajala razne nagrade na takmičenjima, pa sam sa profesorkom Nadom i drugarima iz klase već krenula na putovanja u inostranstvo, shvatila sam da je to put kojim želim da idem i uz moralnu podršku porodice, presekla sam, ispisala se iz gimnazije i nastavila samo srednju muzičku školu. Moji su se malo plašili tog mog izbora, ali ja sam nekako znala da je moja odluka ispravna.

Bah i "Mito, bekrijo" - Zbog Bonda i medijske pažnje, moja cena nastupa nije preterano skočila, samo su se povećale ponude za nastupe, što meni više znači od bilo kog honorara, jer volim da sviram. Nezaboravno je kad u novogodišnjoj noći na Trgu Republike u Beogradu publika đuska sa mnom uz Rosinija, Baha, Hendriksa i splet srpskih pesama "Mito bekrijo", "Ruse kose" i "Niška Banja"! To nijedan honorar ne može nadoknaditi. Publika zna, čuje i oseća, voli, ili ne voli. I publika je ta koja daje energiju i podsticaj!

- Želela sam da sviram gitaru ili klavir, kao i sva ostala deca. Bilo je mnogo dece na prijemnom ispitu, svi su bili talentovani i skoro svi su primljeni, ali ne na željene instrumente. Meni je ponuđeno da sviram harmoniku ili violončelo, jer su mesta na klaviru i gitari bila popunjena i mama je mislila, zbog one harmonike koju sam kući razvlačila da je to odličan izbor za mene i upisala me je na harmoniku. Međutim, izmišljala sam svašta da me ne upišu na harmoniku, a onda je mami već dosadilo da me upisuje i ispisuje, vodi na prijemne i vraća kući, pa se naljutila: "E, sviraćeš violončelo!" I ja sam rekla "E, hoću". Mislim da mi je čelo u stvari bilo suđeno.

Bez stalne adrese

- Na polovini srednje škole, morala sam da odlučim da li ću da nastavim školovanje u Beogradu, jer profesorka više nije mogla iz prestonice da putuje u Valjevo, i ja sam odlučila da se preselim. Poslednja dva razreda sam završila u muzičkoj školi "Josip Slavenski" u Beogradu, kao đak generacije. Zatim su usledile studije koje sam upisala na Fakultetu muzičke umetnosti. U roku sam završila osnovne, master i specijalističke studije kao jedan od najboljih studenata. Ja sam iz rodnog grada otišla sa nepunih sedamnaest godina i tada mi je bilo jako teško da ostavim porodicu i drugare. Ali u tim trenucima mama bi me trgla pitanjem: "Pa dobro, hoćeš da se vratiš kući?!"

- Kada sam došla u Beograd, bilo je kasno da se prijavim za bilo koji internat, pa sam stanovala privatno. Prvo sam bila u iznajmljenoj sobi kod divne gospođe Cice, koja mi je zaista bila velika podrška u trenucima kada mi je bilo teško da se prilagodim na novu školu, novi grad, nove prijatelje. Sa nama je živeo i njen pas Maša, koji je pravi pravcati član porodice, pa smo tačno znali koja je čija fotelja kada se uveče gledala televizija, nije se moglo tako lako sesti u Mašinu fotelju. Kasnije, kada sam krenula na studije počela sam da živim sa cimerkama i to je bilo jako lepo vreme, bezbrižno, pravi pravcati studentski dani, a jedina briga su bili ispiti. Tek sam u periodu studija naučila da kuvam, a posebno sam se izveštila u poslednjih godinu, dve. Mama-servis je radio neprestano, jer mi je porodica vezana poslom za Beograd i bilo je lako izvršiti dostavu tek skuvane hrane iz mamine ili tetkine kuhinje.

Skakanje iz voza

- Prve nastupe sam imala sa devet godina. To su bili javni časovi, pred profesorima, roditeljima, drugarima iz škole. Uvek bi pred Novu godinu i pred kraj školske godine bili organizovani i veliki svečani koncerti koji su bili ispraćeni i medijski. Već sa 11 godina sam krenula na takmičenja, i na prvom sam osvojila prvu nagradu, što je možda i bio presudan momenat da nastavim da sviram i vežbam. Ređale su se nagrade u zemlji, a onda je stiglo na red i prvo putovanje i međunarodno takmičenje, i to baš u Parizu. Osvojila sam treće mesto, a pamtiću ga zauvek.

- Jednom smo sa profesorkom putovali vozom do malog mesta u Alpima. Pre puta u Austriju moja mudra baka savetovala me: "Nemojte iskakati iz voza". Kako smo mi u Srbiji navikli da vozovi kasne i da su spori, bilo nas je strah kako ćemo uspeti da izađemo iz voza koji je na svakoj stanici stajao po minut. Nas nekoliko s instrumentima, koferima nagurali smo se na vrata da istrčimo što brže možemo.

- Tako je i bilo, ali smo tek u neko zlo doba shvatili da nam je korepetitor ostao u vozu koji upravo kreće! Na kraju smo okasnili, iskakali smo iz voza na zaprepašćenje Austrijanaca, ali ne na peron, već na drugi kolosek! Da je naišao drugi voz, ne smem ni pomisliti šta bi se desilo! Iskočili smo na pogrešnu stranu, ali smo se najviše smejali tome kako je moja baka "ničim izazvano" rekla da ne iskačemo iz voza.

Promoter Beograda

- Na sceni volim visoke štikle i mini haljine, ali u svakodnevnom životu više nosim sportsku odeću jer volim da mi sve bude udobno i da me ništa ne steže. Kad se radi o scenskom nastupu, jako često nastupam u štiklama i kostimima koje sama odaberem. Pošto sviram i električno violončelo i često nastupam sa njim, tu je dopušteno da budete šta god želite i roker i dama! Zato volim scenu, jer na njoj mogu da budem sve ono što kući nisam.

- Do razgovora o saradnji sa ekipom filma o Džems Bondu došlo je sasvim spontano, pa meni to i sad deluje kao san. Nisam putovala u Kan, kako se pričalo, već sam na preporuku prijatelja poslala prve numere snimljene za moj album "Sudar" Lariju Hartu, producentu i velikom prijatelju i saradniku Majkla Džeksona. Kako mu se jako dopalo to što je čuo, u razgovorima sa njim se pojavila ideja da ja budem potencijalni član ekipe koja bi pravila muziku za 23. nastavak filmskog serijala. Počeli su pregovori, ali u razmatranje je uzeta Adel, što je i razumljivo, i ovog puta me nisu angažovali da odsviram svoju deonicu u naslovnoj numeri.

- U jedan od mojih budućih projekata spada i simfonijski orkestar Jela Cello Ponjer Simphondž Orćestra, koji je oformljen na moju inicijativu, a na osnovu toga što sam jedan od zvaničnih promotera Beograda za kulturnu prestonicu Evrope 2020. godine. Orkestar broji skoro šezdeset članova, svi su akademski obrazovani mladi umetnici, odabrani na audicijama. Iako je u Srbiji teška finansijska situacija, svi smo puni entuzijazma i planiramo da uskoro počnemo sa koncertima koji neće biti baš svakidašnji.