Začarani krug zle sudbine

Neprestane muke: Dejan Milošević sa majkom Vesnom

I, dok uručujemo dar majci Vesni, koja brine o nevoljnom sinu, oči joj se pune suzama. Trenutno, žive samo od donacije ovog dobrotvora, pošto Vesna, zaposlena u Jumku, ne prima platu mesecima. Snalazi se na sve načine. Pomažu joj prijateljice koje imaju bašte, a daju joj i malo para na zajam.


- Nikad u gorem materijalnom stanju nismo bili. Počeli smo da preskačemo obroke. Jedem jednom dnevno u fabrici, i to je sve. Meni je dovoljno i tanjir čorbe. Sve ostalo, ako ima, mora da je za Dejana. Gledam da on ima dva puta da jede: pasulj, krompir, paprike i paradajz na sto načina. Nemamo para. To što dobijem od prijateljica iz bašte maksimalno koristim. Ako ostane koji dinar, čekam da se završi pijac i kupim nešto, ono škrat, poluskapano. Teška beda je zakucala na naša vrata. Da nije tog divnog čoveka i njegove pomoći ne smem ni da pomislim šta bi sa nama bilo. Hvala mu po hiljadu puta - priča i uzdiše Vesna.

POZIV DONATORIMA

 

Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.


Izobličila se u licu. Nema novac za lekove, za njen povišeni krvni pritisak. Njen spas je, kako kaže, odlazak na biro uz socijalni program ili odlazak u penziju.


- Koliko puta su me stavljali na listu za socijalni program, više ni sama ne znam. Sada sam na prvom mestu od 1. januara 2014. Ma, ne verujem im, samo me lažu. Zvanično u penziju bi trebalo da odem sledeće godine na jesen. Ako do tada ostanemo živi, biće dobro. Koliko god da je visina penzije, to bi za nas bio spas. Znali bi sigurno da ćemo svakog meseca imati koji dinar da preživimo, a ne kao sada - ništa - širi ruke Vesna, ne verujući da su ih snašle nevolje, kao onda kad smo ih prvi put našli, pre osam godina, u stanu bez grejanja, vode, struje, kanalizacije...


Tako je, nažalost i danas, u naselju Čerenac na obodu grada, gde su se na divlje uselili sa brojnim porodicama iz Jumka, pošto je zgrada u vlasništvu fabrike.


- Zatekli ste mene i Dejana u hladnoj sobi, sa jednim krevetom, pokrivene ćebadima i jorganom. Tako smo ležali satima, ali bili smo mlađi. Sada nas ponovo to čeka. Nemamo para za drva, a treba nam osam kubnih metara. To košta 240 evra! Eh tugo, odakle, ljudi slatki? Strepim od najgoreg. Gotovi smo, smrznućemo se. A, šta će biti sa Dejanovom nogom, sa njim? - plače Vesna.


Težak je, pretežak, vazduh u sobi Miloševića. Sakupio se sav čemer života nedostojnog ljudi. Njih država neće ni da pogleda. To ih najviše boli.
 

Sve se ponavlja

Miloševići odavno nemaju ni za za gorivo, koje upotrebljavaju za agregat, kako bi uveče gledali televizuju sat-dva.
- Ne gledamo više TV program. Uveče, opet kao nekad, palimo sveće i rano legnemo. A, i za sveće treba imati... Kad se smrkne, mi odlazimo u krevet. Kad svane, ustajemo - ističe Vesna, koju je zlehuda sudbina mnogo puta bacila na kolena, a izlaz iz začaranog kruga ne vidi. 

2019 © - Vesti online