Hvala vam do dragog Boga!

Vredni i radni: Petar, Ljubomir i Blagoje Ratković

 

- Nama je svaki dinar veliki kao kuća, hvala Joksićima do neba. Eto, zahvaljujući njima, uplatićemo mesečne autobuske karte do Vranja, za Petra i Ljubomira, a biće i za doručak u školi. I to čitav mesec, ali zar je to malo za nas?! - zahvaljuje Lucija.
Njen suprug i glava porodice Ratković, Radovan, posle kratke, ali teške bolesti, početkom jula prošle godine, ostavio je Luciju i trojicu sinova da brinu o imanju u zabitom planinskom selu. Vredna žena i deca nisu zapustili porodično ognjište niti dozvolili da imanje uraste u trnje i čičak, naprotiv! Na svoja nejaka pleća stavili su teret obrade njiva, sađenje kukuruza i pšenice, kao i bašte sa povrćem.

- Rodilo je nešto kukuruza, dole u nizini, gde je bilo vode i vlage. Rodilo je i nešto bundeva, a ostalo slabo, zbog suše. Biće dovoljno da prehranimo svinju, pa ćemo tako imati masti i mesa za zimu. Bašta je dobro rodila. Napravićemo zimnicu za sebe, a višak prodati na pijaci. Nisu to neke pare, ali troškovi oko dece su veliki. Idu u školu, dvojica u Vranju i sve to košta. Skromni su, nose na sebi to što imaju, ali treba novca za mesečne autobuske karte, nekad doručak... Kad nemamo novca, ponesu sendviče od kuće. Snalazimo se, muka je, ali ne žalimo se. Samo da je zdravlje u kući, biće sladak i komad hleba, malo sira i ajvara - priča Lucija.

Dečaci se brinu o njenom zdravlju. Onako mršava, oslabila je, pošto se razbolela.
- Pronašli su mi neku cistu na jajnicima i moraću da se operišem. Kažu da nije opasno. Daj Bože da nije. Pre svega, zbog dece, da se što pre oporavim. Biće sami neko vreme. Doduše, brinuće o njima sestrinstvo iz obližnjeg manastira Sveti Stefan. Valjda će proći ove nevolje koje su navalile na našu kuću - kaže zabrinuto Lucija.

Donatorima od srca hvala: Lucija Ratković

U strmom dvorištu, ispod brda, ostala im je u amanet trošna kuća i nešto mehanizacije, bez sigurnih mesečnih primanja. Kada im je najteže savetuju se sa monahinjama obližnjeg manastira Sveti Stefan. Odlaze da pomognu, da pitaju igumaniju, mati Jefremiju, šta treba da rade. Uvek su im na raspolaganju jer je manastir i vera za njih nešto najsvetije. Za uzvrat, igumanija im pomaže u hrani, onoliko koliko se može.

- Bog da poživi igumaniju, majku Jefremiju i sestrinstvo. Da nije njih, ko zna šta bi bilo sa nama. Nije važna samo pomoć u hrani, za nas je savet najbitniji, dobra reč, njihov blagoslov. To nam je ponekad najpotrebnije i zato im hvala do Boga, za sve što nam daju, kao i dobrim ljudima iz dalekog sveta, koji nas se sete, poput Joksića - napominje Lucija.