AP: Nemačka može, ali neće da bude glavna
Nemačka je "nevoljni gigant" navodi se u analizi i ukazuje da se ne očekuje da će se taj nemački stav promeniti posle izbora u nedelju, jer ga zastupaju sve stranke, a i nemačka javnost.
Ako je politička debata u izbornoj kampanji išta pokazala, to je da ni konzervativne snage dosadašnje kancelarke Angele Merkel, ni njeni rivali levog centra, a ni nemački narod nemaju nikakvu želju da postanu evropski ili globalni lider, mada se u rešavanju evropske dužničke krize jasno vidi nemački uticaj, piše agencija AP.
Nemačkoj je izgleda dovoljno da bude u senci, možda da tiho vuče konce ili vrši pritisak, ali nespremna je da preuzme rizik koji sa sobom donosi pravo političko vođstvo. Ta činjenica se jasno videla u izbornoj kampanji, tokom koje se vrlo malo raspravljalo o ulozi Nemačke u Evropi i šire u svetu, ili o budućnosti zajedničke valute evra, ukazuje agencija.
Takve teme su gurnute u stranu u korist svakodnevnih pitanja kao što su viši porezi za bogate ili nacionalna minimalna plata. Merkelova i njen rival Per Štajnbrik hitro su isključili mogućnost učestvovanje Nemačke u eventualnim vojnim udarima na Siriju.
Nemačka je doduše postala zemlja bez koje malo važnih odluka može da se donese u Evropi od početka evropske dužnička krize pre četiri godine, pokrenute problemom grčkog duga.
Šezdeset osam godina od pada nacističkog režima Adolfa Hitlera Berlin je u novom položaju vođstva posle više decenija tokom kojih je bio na ravnoj nozi s drugom jakom silom u Evropi, Francuskom. Ali sada bi čak i neke zemlje koje su bile žrtve nemačke agresije tokom Drugog svetskog rata želele da Nemačka otvoreno prihvati svoju lidersku ulogu.
Radek Šikorski, ministar spoljnih poslova Poljske, zemlje koja tradicionalno zazire od svog velikog suseda, rekao je da niko drugi ne može da preuzme ulogu vođe u Evropi.
"Manje se plašim nemačke moći nego što počinjem da se plašim nemačke neaktivnosti", rekao je Šikorski pred nemačkim auditorijumom još 2011. godine.
Kancelarka Merkel često govori da Evropa mora da postane konkurentnija sada, sa jačanjem Kine i drugih zemalja, ali nije ponudila neke velike vizije oporavka evropskog kontinenta. Merkelova, koja je obazriva političarka, evropskim problemima pristupa postupno, korak po korak, rešavajući probleme duga i konkurentnosti kontinenta pritom strogo kontrolišući nemačku kasu.
I ako saveznici Nemačke žele da ona pokaže nešto više od "meke moći", biće najverovatnije razočarani, ocenjuje AP. "Berlin jednostavno nema političku ambiciju da pruži jasno vođstvo u nemirnim vremenima", napisala je Ulrike Girot iz Evropskog saveta za međunarodne poslove u jednoj analizi ovog meseca.
Vlada velika zabrinutost van Evrope zbog plašljivog stava Nemačke prema globalnim pitanjima, posebno imajući u vidu da je ona jedna od najvećih članica NATO.
"Čak se pomišlja, s pravom ili ne, da Nemačka ponekad koristi istoriju kao izgovor za nepreuzimanje odgovornosti koje se očekuje od zemlje sa njenim bogatstvom i njenim globalnim interesima", rekao je Kris Čivis, istraživač u RAND korporaciji.
Nemački političari iz raznih stranaka javno govore da Nemačka ne želi da preuzme dominantnu političku ulogu. Ministar finansija Volfgang Šojble rekao je u julu da je ideja kako Evropa treba da bude, ili čak samo da može da bude, predvođena jednom zemljom - vrlo pogrešna, ne samo zbog nemačke istorije nego zato što složena EU sa 28 zemalja nije prilagođena dinamici vođe i sledbenika.
"Mi ne želimo nemačku Evropu", rekao je Šojble.
Joakim Fric-Vaname iz nemačke Bertelsman fondacije rekao je da je Nemačka postala samopouzdanija, ali i dalje odbija da preuzima vođstvo i ne želi da čuje reč "hegemon". On kaže da od toga psihološki zaziru i izborno telo i vodeći političari.
Nedostatak volje za istaknutu ulogu kao što sada ima SAD ili koju su imale Britanija i Francuska, znači da Nemačka nije prenela svoju ekonomsku snagu u međunarodnu političku snagu, navodi se u analizi.
Nemačka je podržala bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine i pristala da pošalje vojnike u Avganistan, ali Nemci su odbili da se pridruže američkoj invaziji Iraka 2003. i zapadnoj vazdušnoj intervenciji u Libiji 2012. kada je srušen libijski vođa Muamer Gadafi. Može se čak reći da se nespremnost Nemačke da se pridruži vojnim intervencijama povećala poslednjih godina.
Ministar inostranih poslova Gido Vestervele zalaže se za "kulturu vojne uzdržanosti" što je stav koji podržava većina stranaka. Merkelova je zauzela obazriv stav prema Siriji, zalažući se za diplomatski napredak i ne baveći se time da li je eventualna vojna akcija neke druge zemlje legitimna ili ne.