Saša, više niste sami u nevolji!
Među njima, našla se i mlada Milica Stevanović iz Frankfurta, koja je posredstvom Redakcije "Vesti" u Bad Filbelu ovom dečaku uputila donaciju od 100 evra kao i toplo pismo u kome između ostalog piše:
Žive od tuđe milostinjeKako kažu Jovanovići, da nije komšija koji unajmljuju Novicu da radi i da nije onih koji im daju ponešto da Saša ima šta da pojede, ko zna šta bi bilo sa njima. Njihov opstanak zavisi isključivo od dobre volje ljudi, što ih kao ljuta rana peče. |
"Zdravo Saša, jako me je dirnula vaša porodična situacija i ovim darom želela bih da vam bar malo pomognem, onoliko koliko mogu. Znaj da nisi sam, dobio si još jednog prijatelja. Imate moju podršku. Mislim na vas i želim vam sve najbolje u životu. Mnogo pozdrava od tvoje nove prijateljice."
Kako ova devojka živi na relaciji Niš-Frankfurt, to je obećala u pismu da će uskoro posetiti Sašu da bi se sa njim i lično upoznala i pružila ruku prijateljstva. Pored 19-godišnje Milice iz Nemačke, na Sašu je mislila i redovna čitateljka "Vesti" Mira iz Sidneja, koja je ovom dečaku posredstvom naše Redakcije uputila 100 dolara, ali i dobrotvor Duško sa ovog dalekog kontinenta, poslavši dar od 50 dolara.
Čamotinja, siromaštvo, glad i uslovi u kojima je teško i zamisliti da bilo ko živi u 21. veku, gorke su činjenice sa kojima se Saša Jovanović sa svojom porodicom suočava svakog dana. Sve navedeno, teško da bilo koga može ostaviti ravnodušnim, kao što nije moglo ni dobro srce humanih zemljaka u dijaspori. Otac Novica (56) i majka Sunčica (44) bore se kako znaju i umeju za komad hleba, pre svega svom sinu, a njima šta i ako ostane.
Novica nema stalnog zaposlenja, pa ide po okolnim selima, najpre u susednu Oštru Glavu, gde vadi ogromne isečene buke iz dolina za dnevnicu od 10 evra, ali toga nema uvek. Posle posla, kući dođe slomljen, godine ga sustižu. I Sašina majka je bolesna, teško se kreće, ali ne da se zbog sina, njene jedine radosti.
Kada nemaju ništa u kući, Sunčica ide i moli komšije, pa i one u drugom selu, da im udele komad sira, malo pasulja, krompira, brašna... Sve to kasnije moraju da vraćaju. Saša zna da je to sve zbog njega, kako bi imao da jede jednom ili dva puta dnevno. Zbog toga mu je posebno teško, ali i krivo što ih je takva sudbina zadesila, a od nje ne mogu ni da maknu. Verni pas i koza su mu sve što ima, pored roditelja.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Pas mu je najbolji drug, sa njim se igra, ali mnogo voli i kozu od koje nema neke velike koristi, pošto daje manje od litre mleka dnevno. Istina, porodica Jovanović, kako kažu, nikada nije živela u blagostanju, ali najteže muke zadesile su ih pre dve godine, kada im se pod teškim snežnim nanosima urušila kuća. Ostali su bez krova nad glavom, ali i bez pomoćne zgrade za stoku.
Ponovo u DupeljevuNovopristigli darovi i toplo pismo, razlozi su da se reporteri "Vesti" ponovo nađu u Dupeljevu, kako bi posetili Sašu Jovanovića i njegove roditelje, uručili im pomoć dobrotvora, ali i zabeležili slikom i rečju susret i svaku reč ovog dečaka. Sigurni smo, da će ovog puta, naša poseta proći u mnogo lepšem i boljem raspoloženju. Zasluga za to u potpunosti će pripasti dobročiniteljima iz Nemačke i Australije. A šta će im Saša poručiti u znak zahvalnosti, naši čitaoci moći će da pročitaju u jednom od narednih izdanja našeg lista. |
Da im se tada nije našla jedna rođaka, koja živi u Beogradu, dozvolivši im da se privremeno usele u njenu staru kućicu, smrzli bi se u snegu, jer se do sela nije moglo doći. Pored toga što su izgubili svoj krov nad glavom, pa zavise od tuđe dobrote, Saši je najviše žao što ne može više da uči. Dok je išao u nižu osnovnu školu u susednom Mijovcu, bio je odličan učenik. Od kako je, međutim, krenuo u peti razred u centralnu školu u selu Vlase, koja je mnogo udaljenija, Saša mora i po 15 kilometara da pređe u jednom pravcu.
Kada ima autobusa u Mijovcu, onda mu je dobro, ali nažalost, nema ga uvek, pa češće ide peške, po kiši, snegu, vetru... Ustaje u pola pet izjutra samo da bi stigao na vreme. Otac i majka ga često čekaju u Mijovcu, pošto do kuće ima vukova, divljih svinja i lisica. Preumoran, kad stigne kući, sklupča se pored šporeta i uspava, pa ujutru sve ispočetka. Zato nema vremena za učenje, samo ono što zapamti na času, ali i to je Saši bilo dovoljno da sa vrlo dobrim uspehom završi sedmi razred.
Od svih snova, najveći mu je da imaju kravu-hraniteljicu. Možda će se ta želja i ostvariti ovom tužnom dečaku, zahvaljujući pomoći čitalaca "Vesti", čija dobrota ne zna za granice i prepreke, posebno kada je u pitanju dečja sreća i budućnost.