Momino delo brend Beograda

Književnik čija su dela prevođena na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, švedski jezik bio je uvek među najtiražnijim, a on bi se pred namrštenim i samrtno ozbiljnim kolegama sa prepoznatljivim šarmom "branio" da su najčitaniji u svoje vreme bili i jedan Dostojevski i Balzak.

U Skadarliji se umire Pre nego što će se vratiti na Naimar, nekoliko godina Kaporovi su živeli u Skadarskoj ulici. Tih devedesetih godina Skadarlija je bila bučna i Moma nikada nije mogao da zaspe pre dva sata, kada je obližnja kafana operskom arijom oglašavala fajront. A kada bi mu govorili da je lepo što je došao da živi u nekada najboemskijoj četvrti Beograda, onako duhovit i rečit odgovarao je: "U Skadarliju se ne dolazi da se živi nego da se umre."

Ljubav prema životu, optimizam koji ga nije napustio ni kada je savladan teškom bolešću gubio glas i vid, samo je deo Mominog karaktera zbog kojeg zvuči najlogičnije što je prvi platan u Bulevaru kralja Aleksandra zasađen u piščevu čast nazvan "volim da volim".

To ime mu je nadenula piščeva supruga Ljiljana, osnivač i predsednik Zadužbine "Momčilo Momo Kapor". U organizaciji Zadužbine po treći put je organizovan Momin krug, omaž koji vraća sećanja na neponovljivog beležnika naših nemira.

U autobusu iz 1939. godine Ljiljana Kapor i grupa novinara, a uz Mirjanu Bobić Mojsilović u ulozi turističkog vodiča, krenuli su u subotu u obilazak kultnih mesta po beogradskoj varoši na kojima je Moma stvarao i životno stasavao. "Gluvarenje sa Kaporom", kako će se zvati ova tura, trebalo bi da postane deo turističke ponude Beograda.

Sve, sve ali vino U Konobi na Neimaru, nadomak svetosavskog hrama, Moma Kapor je bio redovni gost još od 1997. kada se iz Skadarske ulice ponovo preselio na Vračar, zatvarajući tako jedan krug svog Beograda. Deki i Olja, vlasnici Konobe, napravili su u zidu policu u čast svog najslavnijeg gosta i prijatelja. Na njoj knjige, pisaća mašina, čaše i vino... - Govorio je da bi više voleo policu na kojoj su samo vina, jer iza svakog popijenog vina je neka priča, neki roman - priseća se supruga Ljiljana.

Ako bi svi čitaoci Mominih romana i srećni vlasnici njegovih slika bili turisti, onda bi ta tura vazda bila puna. Kreće se iz Nebojšine ulice na Neimaru, gde je pisac živeo, a gde mu je sada postavljena i spomen-ploča, preko Slavije i Francuske ulice, da bi Bulevarom došli ponovo do Kalenić pijace i vratili se Vračaru, delu Beograda sa kojim je Kapor bio u neraskidivoj vezi još kada se kao devetogodišnjak preselio iz Sarajeva u prestonicu.

Na tom kratkom nostalgičnom putešestviju neizbežne su kafane i bircuzi, od Kluba knjževnika do Konobe u blizini njegove kuće. Ništa više nije isto, pa ni Klub književnika gde je Moma imao svoj sto, ali do njega najčešće nije ni stizao. Još bi ga s vrata prijatelji pisci, književnici, glumci i probisveti dozivali da im se pridruži. Na kraju bi pitao kelnera - a gde ono beše ja sedim?

- S njim u društvu je vazda bilo prijatno, svaku stvar je okretao na humor i nikada vam nije bilo dosadno - priseća se Zdravko Šotra, poznati reditelj kojem je Moma bio venčani kum.

Svi njegovi prijatelji slažu se da će Momin krug biti na pravi način zatvoren samo ukoliko se vratimo njegovim romanima i crtežima. Da se ponovo čitaju "Beleške jedne Ane", "Foliranti", "Lep dan za umiranje" ili "Zelena čoja Montenegra".