Obama: Ja sam za napad na Siriju

"SAD su spremne da napadnu kada god to požele", rekao je Obama.

On je dodao da je razgovarao sa četiri vođe u Kongresu, koji će da zakažu debatu i da glasaju o njegovom predlogu.

Obama je dodao da poštuje stanovište onih koji pozivaju na oprez u Siriji, ali da on veruje da SAD moraju da priznaju "cenu pasivnosti" u ovom slučaju.

Pola Amerikanaca protiv intervencije   Oko 50 odsto Amerikanaca (“običnog naroda“) protiv je učešća svoje zemlje u sirijskom konfliktu, dok je 42 odsto njih za vojnu intervenciju, pokazuju razultati ankete koju je provela televizijska stanica NBC njuz.

"Ne možemo i nećemo da se pravimo da ne vidimo šta se dešava u Damasku", rekao je Obama.

On je dodao da, ako se Vašington opredeli da ne čini ništa, onda to demantuje stav SAD da treba da se odupre svakome ko krši međunarodne propise.

Obama je ranije, zajedno sa premijerom Velike Britanije Dejvidom Kameronom, izjavio da nema sumnje da je predsednik Sirije Bašar al Asad odgovoran za napad hemijskim oružjem u blizini Damaska, prestonice te države.

Predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je da da su tvrdnje da je sirijska vojska koristila hemijsko oružje "potpuni apsurd" i pozvao SAD da objave dokaze za te optužbe.

Kongres poslednji put 1941. godine objavio rat

Ustav SAD daje Kongresu ovlašćenje da "objavi rat", ali, istorijski gledano, poslednji put je deklaracija o tome formalno doneta 8. decembra 1941. godine - o stupanju SAD u Drugi svetski rat.

U praksi, američki predsednici su izbegavali da traže tu odluku i na desetine puta su smostalno pokretali vojne operacije ili kopnene invazije, pozivajući se na svoja

Kongres? Koga briga za Kongres?   Kopnene akcije u Somaliji (1992.) i na Haitiju (1994.) nisu bile odobrene, kao ni napadi krstarećim raketama u Avganistanu i Sudanu 1998. u znak odmazde za napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji. U skorije vreme, marta 2011, Barak Obama je intervenciju u Libiji opravdao rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Kongres je tada zahtevao da bude konsultovan, ali uzalud.

ustavna ovlašćenja vrhovnog komandanta.

Posle Vijetnamskog rata, uprkos vetu Ričarda Niksona, poslanici su 1973. godine doneli Rezoluciju o ovlašćenju za rat (War Powers Resolution) koja je zakonske snage, da bi naterali predsednike da od Kongresa traže odobrenje za angažovanje američkih snaga u bilo kojim "neprijateljstvima" koja bi trajala više 60 dana.

Predsednik Džordž V. Buš je 2003. godine dobio to "ovlašćenje da upotrebi vojnu silu" u Iraku. Ali, većina predsednika je taj propis smatrala neustavnim i zadovoljavala se time da obavesti Kongres o slanju trupa u akciju.

Decembra 1995, predsednik Bil Klinton je naredio raspoređivanje 20.000 vojnika, kao podrške mirovnim snagama NATO u Bosni i Hercegovini, posle Dejtonskog mirovnog sporazuma. Kongres od tada nije uspeo da se dogovori o nekoliko predloga rezolucija za podršku ili zabranu vojne intervencije SAD u inostranstvu.

Bil Klinton je 1999. godine pokrenuo 78 dana vazduhoplovnih napada na SR Jugoslaviju tokom rata za Kosovo, takođe bez odobrenja parlamenta.

Svaki put kada bi takva tema bila na dnevnom redu, poslanici su bili podeljeni, te nisu mogli da glasaju ni za odobrenje, ni za zabranu vojne akcije, ostavljajući time otvoren prostor predsedniku.