Nikakve šanse ni za goli život

Krivci za taj zločin nikada nisu pronađeni, a meštani Goraždevca ostali su da žive u svakodnevnom stresu, izolaciji i strahu za goli život. U tim uslovima Draganina majka Mirjana, koja radi kao laborant u lokalnoj ambulanti i otac Radomir koji je nezaposlen, uspeli su da odškoluju 26-godišnju Slađanu, Draganu i 23-godišnju Tamaru, dok je osmogodišnji Vasilije još u školi.

- Završila sam srednju farmaceutsku školu, a u međuvremenu sam upisala psihologiju na Filozofskom fakultetu prištinskog Univerziteta gde sam apsolvent. Koliko znam, Ministarstvo zdravlja odobrilo je da se zaposlim u apoteci koja se nalazi u okviru ambulante u Goraždevcu, ali neko tu odluku ne sprovodi u delo. Nema kome roditelji i ja nismo pisali i molili za posao, ali ništa od toga. Posle svega, pitam se ima li svrhe više čekati? Verujte, samo kada bih dobila posao nikada ne bih otišla odavde. Ovde su mi svi najmiliji. Ali, kako dalje - pita se Dragana. kojoj je metak, dok se kupala na Bistrici, pogodio u desnu nogu, na samo santimetar od glavne arterije.

Kome smo mi smetali - Tragedija sa Bistrice mi je stalno na pameti. Svaki dan prolazim pored groblja gde su sahranjeni Ivan Jovović i Pantelija Dakić. Ne mogu nikako da shvatim kome i zašto smo smetali. Ko je mogao tako svirepo, sakriven iza žbuna, da otvori paljbu na nas nedužnu decu koja su se kupala u reci?! Od 1999. godine mi smo bukvalno u izolaciji i to nam je bila jedina zanimacija - priča Dragana, koja od tada na Bistricu više ne odlazi. Dva kilometra slobode - U Goraždevcu živi nas oko 900, od toga oko 250 mladih. Naš život se svodi na kretanje unutar sela i to u prečniku od oko dva kilometra - priča Dragana Srbljak. Meštani svake godine imaju leti problema sa vodom, a zimi sa strujom.

Majka Mirjana kaže da mnoga druga deca u Goraždevcu praktično nemaju izbora, jer za njih posla nema.

- Toliko je mladih, lepih momaka i devojaka stasalo, ali sede kući i ne znaju šta će sa sobom i kako da zarade za život. Ne mogu da verujem šta me je snašlo posle svega što smo preživeli. Samo mi znamo kako nam je bilo. Mnogo smo razočarani, a od silnog stresa smo već i oboleli - žali se Mirjana.

Najstarija ćerka Slađana je udata, ali Mirjana kaže da je porodica u kojoj živi socijalno ugrožena, jer tamo takođe niko ne radi.

- Tamara je završila za fizioterapeuta. Dragana je bez posla. A sve ove godine mučila sam se kao crv da ih šaljem u školu. Samo moja duša zna kako je bilo da ih u dva sata ujutru ispraćam sa konvojem za Mitrovicu i da čekam da se vrate. Kopala sam, radila neprestano da ih školujem. I šta nas je sačekalo? Ne kažem, ima i gorih slučajeva od nas, ali ispada da smo bili samo tema o kojoj se piše, da ima čime da se vodi TV Dnevnik, da se bave političari, a da je za državu mnogo da obezbedi jedno skromno radno mesto - kaže Mirjana.