Sladoled koji je voleo Ivo Andrić

On je kao rvač došao u Beograd, osvojio prvu nagradu i od tih para otvorio prvu poslastičarnicu sa dva stola na mestu tadašnje Stambol kapije, danas Trga Republike. Radila je do 6. aprila 1941. godine, kad je srušena u bombardovanju Beograda, da bi već u avgustu njegov unuk Azir otvorio poslastičarnicu u Bulevaru kralja Aleksandra, gde se i sada nalazi. Suhaibov čukundeda preneo je tradiciju na sina Mehmeda, a nasledio ga je Malić, koji je bio poslanik u Skupštini Srbije.

On i Suhaibov deda bili su braća od strica. U to vreme pravili su halvu, koju su u limenim kutijama isporučivala u dvor. Posao je najbolje išao između 1941. i 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i 600 litara limunade i boze.

Tako je čuvena beogradska poslastičarnica prošla sve ideologije, od komunizma, socijalizma do demokratije. Pokušavali su i da ih isele, ali tradiciju nastavlja već peta generacija - sinovi Azirove ćerke Seije, Bara, Suhaib i Muasb Alšukeir.

LJUBAV I MEDICINA

Đurđevdan i Bajram - Iako sam odrastao u Beogradu, u Goru idem ne tako često. Goranska sela su na Šar planini. Pošto su poturčeni Srbi, oni su slavili Bajram i Đurđevdan. Cela gora slavi Đurđevdan i tog 6. maja svi se okupe, tada stignu i brojni Goranci iz rasejanja, kojih je više nego dole. Teška ekonomska situacija tera Gorance iz Gore. Ljudi koji su ostali tamo uglavnom se i dalje bave stočarstvom. Ko ode iz Gore, retko se vraća, sem da obiđe roditelje.

- Kroz Pelivan su prošli najveći majstori goranske poslastičarske veštine, a njihovi učenici koji su u većini slučajeva bili rođaci otvorili su radnje širom Srbije. Naša poslastičarnica je najpoznatije po svom sladoledu, za koji je deda Azir sam smislio recept i prenosio ga sa kolena na koleno, a pričalo se i da je prvi doneo u tadašnju Jugoslaviju sladoled na kugle.

- Preko majke potičemo iz Gore, opština Dragaš, gde ima 18 goranskih sela u planini. Oni se uglavnom bave stočarstvom i poljoprivredom. Iz mog mesta Zlipotok ljudi se uglavnom bave poslastičarstvom, a ima nas po celoj Srbiji. Svi su ovde izučili zanat i svi su iz istog mesta, ali nije ista porodica. U Nišu i Peći su nam rođaci, a ostali su komšije. Inače, "pelivan" je turska reč. Deda mog dede je bio pelivan, a pelivani su inače rvači, koji obuku kožne gaće, namažu se uljem i rvu se.

- Moj otac Ahmad je Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. U to vreme u redu za sladoled upoznao je mog ujaka Nusreta, a on ga je upoznao sa mojom majkom. Bila je to ljubav na prvi pogled i veoma brzo su se uzeli. Napustio je studije i potpuno se posvetio poslastičarstvu. Vodio je sa majkom ceo posao donedavno, kada smo braća i ja preuzeli posao. Kada je majka pre dve godine preminula, otac se vratio u Siriju.

ZATVOR ZBOG LUKSUZA
- Pričalo se da je deda Azir prvi doneo u tadašnju Jugoslaviju sladoled na kugle. Imao je svoj recept za sladoled, a smislio ga je 40-ih godina i danas ga koristimo. Deda je ustajao u tri sata ujutro kad nema nikoga i pravio masu za sladoled i posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. I to sve da niko ne bi otkrio recept. Radio je do pet sati dok ne dođu ostali radnici. Jedino je moj otac nasledio recept od dede, a od oca smo nasledili braća i ja. To je u to vreme bio jedini sladoled, a mašine je u to vreme nabavljao u Italiji. Bio je imućan, jer je poslastičarnica bila bum u to vreme. Čak je bio i u zatvoru zato što je imao dva automobila posle rata. Oduzet mu je i lokal na Slaviji od 400 kvadrata. Planirao je da tu napravi najveću poslastičarnicu na Balkanu i u svetu, ali mu je 1961. godine oduzet lokal. Država je htela da ga kupi, ali su nam nudili 500 evra po kvadratu. Nismo mogli da pristanemo na tako malu cenu.

Bata Stojković zavodio red Jedna od viđenijih mušterija koja je uvek disciplinovano stajala u redu pred poslastičarnicom Pelivan bio je i glumac Danilo Bata Stojković. - U to vreme dešavalo se da uvek neko pokuša da dođe do sladoleda preko reda. Legendarni glumac jednom se toliko naljutio da je poput likova koje je tumačio naredio nestrpljivim gostima da se vrate i ne preskaču ostale - kaže Suhaib Alšukeir.

- Deda Azir nikada nije dugovao radnicima niti je bilo koga od njih oštetio, ali isto tako nije dozvoljavao da njega neko prevari. Da bi svoje zaposlene sprečio u tome imao je običaj da im zašije džepove na radnim pantalonama. Svima koji bi se tek zaposlili davao je neograničene količine baklava, kako bi se zasitili i kako se kasnije ne bi prejedali poslasticama. Kao mali sam boravio dosta u poslastičarnici. Kad je raspust, otac nas dovede da radimo.

- U Pelivan su dolazile mnoge poznate ličnosti. Političari su uveče ustupali mesto umetnicima. Tako je Ivo Andrić poslastičarnicu pomenuo u romanu "Na Drini ćuprija". Otac mi je pričao da su kroz radnju prošli brojni političare iz Skupštine. Jedino nikada nije video Slobodana Miloševića. Njegov sin Marko i snaja su bili, ali on nikada. Pre neki dan je bio i Nikola Simić, dolaze i mladi glumci.

LETE BOMBE
- I moj otac Ahmad je sada u Siriji, jer želi da pomogne svom narodu u nevolji. Ocu je bilo, kako mi je pričao, super do 1996. godine dok nije sve krenulo nizbrdo. Puno su na njega ostavili traga ratovi, kriza i onda mu se javila želja da se vrati u rodnu zemlju. Hteo je i pre da ode, ali majka nije želela da napusti zemlju. Za nju je postojao samo Beograd. Rođena je u Zlipotoku, ali je odrasla na Dorćolu. Goranci se uglavnom rađaju tamo, odrastu i kasnije odlaze u veće gradove. Braća i ja smo rođeni Beograđani. Do pre tri godine išli smo u Siriju, čak je stariji brat tamo studirao arapsku književnost i teologiju, ali je nije završio zbog svih dešavanja u zemlji. Tamo je sada katastrofa i ovo što prenosi televizija nije ništa kakvo je pravo stanje. Otac mi je pre neko veče rekao kako je ispred kuće pala granata, a bombe lete metar iznad glave. Strašno je i brinemo za njega, ali on želi da podrži braću.

- Bio sam i ja tri meseca u Siriji i trebalo je da radim u nekom sportskom klubu kao kondicioni trener, pošto sam završio Sportsku akademiju, ali nisam mogao da izdržim. Najbolje je kad odem na 15 dana. Ljudi su super, ali sistem je loš. Nemaš slobodu, pa i kad je mirno, ne znaš ko je ko. Da li je neko obaveštajac, policajac, ne znaš šta ko misli, nešto pogrešno uradiš i ode glava.

VELIKA KIRIJA
- U Damasku imamo kuću. Moj deda po ocu je rođen u selu Džiza pored Damaska. Još kao mladić otišao je u Kuvajt da radi i stekao je veliko bogatstvo i otvorio firmu u Siriji. Bavio se gasom, odnosno plinskim bocama. Kupio je kuću i obezbedio celu porodicu. A ima nas dosta. Otac ima dva brata i četiri sestre, a deda ima 53 unučadi, jer jedna tetka ima 12, druga 11 dece, jedan stric devet, a drugi osmoro i nas tri brata. Slabo dolaze ovamo. Bio je jednom stric, a brat od tetke je bio pre pet godina. I oduševljen je. Kad je video slobodu u kojoj živimo, oduševio se.

- Do skoro smo se dvoumili šta da radimo, da li da nastavimo sa poslom i tradicijom ili da prekinemo. Međutim, sada kada smo priredili proslavu za 162 godine postojanja i čuli toliko pozitivnih komentara odlučili smo da ipak nastavimo sa poslom. Ljudi su ponovo počeli da dolaze, da kupuju naše kolače i sladoled. Inače, lomili smo se i zbog toga što lokal nije naš i iznajmljujemo ga od crkve, koja nam je u međuvremenu podigla kiriju. Ali, bez obzira na sve odlučili smo da ne prekidamo tradiciju.