Vojnike spaljivali u kontejnerima

Vojnici zverski ubijeni: Deponija u Sarajevu kao masovna grobnica

Da aspurd bude veći, tadašnji zvaničnici Ministarstva za narodnu odbranu BiH su tvrdili, a o tome postoji i zvaničan dokument, da su ti mladići ubrzo posle hapšenja - pušteni kućama! Ovo za "Vesti" tvrdi Milivoje Ivanišević, direktor Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku.

Imena

Najverovatnije žrtve gradske deponije su: Đorđe (Spaso) Bjelica, (1971); Dragomir (Miladin) Đerić; (1943), Vlajko (Đorđe) Golubović, (1970), Stevan (Mirko) Đokanović, (1952), Milivoje (Ilija) Lalović, (1951), Zoran (Marinko) Marković, (1957), Nedeljko (Božidar) Vujičić, (1968), Miladin (Jovo) Vukomanović (1957). I dalje je nepoznat identitet preostale četvorice srpskih civila.

Ivanišević kaže da je reč o žrtvama od 2. maja 1992. godine, a da su istražitelji ovog Instituta, nakon višegodišnje istrage, uspeli da sklope kockice ovog užasnog masakra.

- Sve je počelo 22. aprila u naselju Dobrinja, nedaleko od aerodroma, kad se osmočlanoj vojnoj patroli JNA pokvarilo vozilo u kojem su obilazili kritična područja radi razdvajanja suprotstavljenih strana i sprečavanja mogućih oružanih sukoba. Potražili su pomoć od muslimana, ali su ih ovi odmah zarobili i odveli u kuću izvesnog Kasima Rujevića. Tu su im se pridružila još četvorica zarobljenih civila čija imena su do danas nepoznata.

- Već u toj kući su počela stravična premlaćivanja, nakon čega su svi prebačeni u garažu Gradskog saobraćajnog preduzeća gde je nastavljeno sa zlostavljanjima, da bi ih na kraju, izobličene i krvave od premlaćivanja, poubijali vatrenim oružjem u Velikom parku kod Doma policije. Njihova tela su potom bačena i spaljena u kontejneru za smeće iza zgrade Radio-televizije Sarajevo, a onda su, što je i najlogičnije, bačeni na gradsku deponiju - kaže Ivanišević.

Skenderija

Milivoje Ivanišević kaže da postoji ozbiljna sumnja da se na gradskoj deponiji nalaze i tela vojnika koja su izgorela kod Skenderije, takođe tog 2. maja 1992. godine.
- U pitanju su pripadnici JNA koje je predvodio kapetan Marko Labudović. Međutim, do danas se ne zna sudbina ni ove grupe vojnika - ističe Ivanišević.

Prema njegovim rečima, potraga za nestalim pripadnicima JNA započela je još te godine, a srpske vlasti opštine Ilidža tada su tražile od muslimanskih vlasti i zvanično obaveštenje o njihovoj sudbini.

- Odgovor su dobili od Ministarstva za narodnu odbranu BiH, sa potpisom ministra odbrane Jerka Doka, da su navedeni rezervisti pušteni i da su otišli svojim kućama. Ovo pismo je zavedeno u SO Ilidža pod brojem 02/288-1 od 21. maja 1992. Međutim, do današnjeg dana se svi i dalje vode kao nestali - ističe Ivanišević i zaključuje da je potpuno neverovatna indiferentnost vlasti u RS kada je reč o istraživanju stradanja Srba u Sarajevu.

- I dalje je na desetine lokaliteta za koje se osnovano sumnja da mogu biti mesto primarnih ili sekundarnih masovnih grobnica Srba, ali institucije u RS ne insistiraju na utvrđivanju potpune istine, već i dalje sve prepuštaju stihiji - objašnjava Milivoje Ivanišević.