Karađorđe: Gorostas kome se Napoleon klanjao, vojskovođa od kog su drhtali Turci

Đorđe Petrović je rođen u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio toliko siromašan da nije mogao da plaća porez, već je to umesto njega činilo selo. Kao dečak je radio u nadnici kod imućnijih Srba i Turaka, piše ''Telegraf.rs''.

Život mladića, kakvih je porobljena Srbija bila prepuna, promenio se oko Božića 1796. godine, nekoliko dana pošto se oženio. Turčin je zanoćio u njegovoj kući i poželeo da iskoristi pravo prve bračne noći sa tek venčanom Karađorđevom nevestom. Đorđe ga je bez razmišljanja ubio. Bežeći od turske odmazde, zaputio se sa porodicom i grupom seljana prema Savi kako bi prebegli u Austrougrasku.

Negde uz put, otac Petar se pobunio, uplašen od odlaska u nepoznato. Nagovarao je ljude da se vrate u selo, iako je to značilo sigurnu smrt za njegovog sina. Kada nikog nije uspeo da ubedi, sam je krenuo nazad preteći da će Turke iz potere dovesti do zbega.

Majka Marica je tada rekla sinu: “Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo“.

Đorđe je nanišanio, opalio iz puške i pogodio oca u leđa. Jedan od momaka ga je potom dotukao. Otac nije bio jedini član bliske porodice koga je Karađorđe ubio.

Godine 1806. seljaci iz Topole požalili su se voždu da je njegov brat Marinko silovao nekoliko devojaka. Karađorđa je uhvatio nekontrolisan napad besa.

Nije mogao da podnese da njegov rođeni brat ne poštuje zakone koje je teškom mukom nametao u zaostaloj Srbiji. Otišao je kući, pretukao brata i obesio ga iznad kućnog praga. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.

Podizanje ustanka

Ustanku je prethodio krvavi obračun Turaka sa najvidjenijim Srbima, poznat kao “seča knezova”. Do seče je došlo kada su dahije Beogradskog pašaluka doznale da Srbi spremaju zaveru protiv njih.

Ubijanje srpskih narodnih prvaka izazvalo je još veće ogorčenje naroda, narodni otpor i prve ozbiljne sukobe. Godine 1804, 2. februara održan je narodni zbor u Orašcu, na kome su ugledni narodni predstavnici iz Šumadije izabrali Karađorđa za vođu ustanka.

Uz pomoć Stanoja Glavaša, Karađorđe je odmah preduzeo korake ka bržem širenju ustanka, a lokalne otpore je povezao u jedinstven opštenarodni pokret.

Od marta meseca iste godine Karađorđe se u službenim dokumentima potpisivao kao “vožd”, “pervi predvoditelj”, “vrhovni vojvoda”, “komadant od Serbije”.

Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama.

Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin… Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1810. pridružio grčkom pokretu “Heterija” u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka.

Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 25. i 26. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane.

Na pitanje ko je najveći vojskovođa francuski imperator Napoleon je odgovorio: “Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je Crni Đorđe i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!”

Takođe, počast Karađorđu je odao i Petar Petrović Njegoš u svom Gorskom vijencu. “Posveta prahu oca Srbije” odiše veličanjem Karađorđa od strane Njegoša, a posebno je upečatljiv deo: “diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši!”

Veliki broj ulica, trgova i škola danas u Srbiji nosi Karađorđevo ime, a ljudi se često odlučuju da deci daju ovo ime jer predstavlja simbol neustrašivosti i hrabrosti. Takođe, imao je uzrečicu “KOJEKUDE” po kojoj je ostao upamćen.