Hrvatska u EU (4): Manjina na birou rada

 

Ako su oni uspeli da ga školuju od prihoda sa imanja, procenjivao je Dejan, sa njegovim znanjem i mladalačkom energijom radiće još bolje. I tako se vratio u sredinu u kojoj je do rata bilo više od 400 zaposlenih, a sada manje od 10. Ipak, mladalačke iluzije nisu ga dugo držale.
 

- Kada sam se vratio ubrzo sam shvatio da ovde za mlade ljude i nema nekih mogućnosti i perspektive. Zato odlaze i Srbi i Hrvati. Sve povratničke srpske opštine su nerazvijene i siromašne, pa i Krnjak. Imamo ideja i volje, ali nemamo nužnih sredstava da ih ostvarimo. Na tome staju svi naši planovi i projekti.

Što vas je, u takvoj situaciji, motivisalo da se uključite u politiku i postanete jedan od najmlađih opštinskih načelnika u Hrvatskoj?

- Strah da za neko vreme neću imati sa kim da popijem kafu u Krnjaku. Da će se i sama opština ugasiti jer neće biti te snage koja će je gurati napred i zato sam se kandidovao na poslednjim lokalnim izborima i pobedio.

Je li bavljenje politikom jedini unosan posao u takvim opštinama?

- Uvrežena je takva percepcija i u većini slučajeva je tačna. Međutim, ja sam u porodičnom poslu zarađivao daleko više i egzistencija mi nije bila ugrožena. Nisam došao zbog lične koristi već vizije da doprinesem stvaranju uslova da se još mladih vrati na ove prostore, da ovde ostaju i da iskoristimo potencijale koje imamo.

Dedovina i posao Kada bi stvorili takve uslove, da li bi se još mladih vratilo na dedovinu? - Sigurno. Sa mnogima sam u kontaktu i znam da bi se vratili. Samo je zaposlenje važno. Pogotovo što se i opšta klima poboljšala. Ne kažem da je i sada lako biti Srbin u Hrvatskoj. Naprotiv, nije i još dugo neće biti. Ipak u ovim našim enklavama, u kojima smo i danas većina, lakše se sa tim nositi. Ovde se mi osećamo ravnopravno, građanima u punom smislu, baš kao i Hrvati koji su manjina. Ali tako nije u ostatku Hrvatske, i to jeste problem.

Sve to deluje prilično nestvarno, kao izborni spin?

- Možda ostavljam takav utisak. Ali nije spin da je volim ovde živeti, da je to moj izbor. I da želim da promenim deprimirajuću situaciju da ovde ostaju samo oni koji nemaju izbora i kuda da odu, već da se vraćaju mladi i visokoobrazovani koji će videti u ovoj sredini mogućnost da ostvare svoje ambicije. Nemam iluzija da će se neko vratiti samo zbog nostalgije.

Koliko će mladih Srba hteti da preskoči silne prepreke?

- Prerano je da prognoziram, pogotovo što je povratak zaustavljen i pre nego je ozbiljno počeo. Na njemu niko i nije predano radio. Da je povratak Srba bio pokrenut nekoliko meseci nakon te nesrećne Oluje, većina Srba bi se vratila. Ali posle toliko godina, jasno je da je ta priča završena, što se masovnosti tiče. Pogotovo što je Hrvatska sve činila da onemogući povratak Srba.
 

Kako je sada?

- Sada je daleko bolje, ali je prekasno. Ovde u opštini Krnjak 70 odsto je Srba, ostalo su doseljeni Hrvati. Među nama nema napetosti i incidenata. Jednako nam je loše, s tim da se mladi Hrvati više iseljavaju od Srba. Nezaposlenost je najveći problem. Mladi odlaze u potrazi za poslom. Upravo su u toku razgovori sa potencijalnim ulagačima koji su pokazali interes da investiraju na ovom području. Naše prednosti su prirodni resursi. Tu je Korana, zatim izvori termalne vode u Mlakovcu, nezagađeno zemljište, lovni turizam, bogate šume. To moramo znati predstaviti i iskoristiti. Ako mi to ne uradimo, niko i neće znati da uopšte postojimo.
 

Da li su Srbi ravnopravni samo tamo gde su većina?

- Mi u Krnjaku ne delimo građane na većinu i manjinu, što je inače u Hrvatskoj uobičajeno. Pokazali su to i poslednji lokalni izbori. Recimo u Karlovcu je tek stotinak Srba tražilo manjinski listić, da glasaju za svoje predstavnike. To nije normalna situacija, ali pokazuje kakva je u Hrvatskoj i danas politička klima. Srbi u gradovima ne žele da se nacionalno eksponiraju jer im to, u najboljem slučaju, može doneti neugodnosti, a često i veće probleme.

Zar nije Ustavni zakon o pravima manjina podsticajan i za Srbe?

- Ma to je šarena laža koja služi samo za zamajavanje i udica za naivne. Tim zakonom država se obavezala da će oni koji se pozovu na pripadnost manjini imati prednost pri zapošljavanju, a u praksi se to pretvorilo u svoju suprotnost. Oni koji su se pozvali na to pravo još su na biroima rada.