Saučešće u bolu, pomoć za lakše sutra

ŽIVOT TUGOM I BOLEŠĆU OBOJEN: Vukomir Tomović sa sinovima

Od toga je 400 dolara sama darovala, dok je 100 dolara izdvojio njen prijatelj Bojanić. Uz novčani prilog stiglo je i kratko pismo u kome između ostalog piše:

"Pre svega, želim da uputim iskreno saučešće Vukomiru Tomoviću iz Novog Pazara, povodom smrti njegove majke, kao i Borki Dražević iz Drenove, koja je, takođe, ostala bez voljene sestre. Od donacije koju sam pripremila i poslala sa svojim prijateljem Peđom, odlučili smo da ukupno 200 dolara darujemo Vukomiru Tomoviću, a po 100 dolara Borki Dražević, Luciji Vulić i njenom unuku Dobrici iz Petrovca na Mlavi, kao i Nikoli Joviću iz Kosovske Mitrovice. Želimo im sve najlepše."
 

Ovi dobrotvori iz daleke Australije uputili su vrednu donaciju sa nadom da će njihova pomoć koliko-toliko olakšati preteško breme navedenih nevoljnika u otadžbini. Vukomir Tomović, otac dva nepokretna sina Ivana i Predraga, obolelih od cerebralne paralize, posle supruge Zorke koja je preminula posle borbe sa karcinomom dojke, ostao je i bez majke Vukosave za čiji se život mesecima hrabro borio. Nema nikakva primanja i sam vodi brigu o bolesnim sinovima. Njegova jedina sreća je to što, skoro svakog meseca, neko od dobročinitelja iz dalekog sveta, poput Rajke Tarlać, poželi da mu pomogne, ne bi li imao za goli život. I kako sam često kaže, da nije tako plemenitih ljudi, ni sam ne zna šta bi sa njegovom nesrećnom porodicom bilo. Povremeno ih poseti i Hido Muratović, veliki humanista iz Novog Pazara koji im često pritekne u pomoć.

OSTALA SAMA: Borka Dražević

 

Kada je reč o baki Borki Dražević, ni njena sudbina nije ništa lakša. Pre dve godine ostala je bez brata Jovana, a nedavno, posle dugo godina teške bolesti, u Gospodu je usnula i njena sestra Čedina, ostavivši Borku potpuno samu na ovom svetu. Od kada su "Vesti" pisale o teškoj sudbini Draževića, jedinih potomaka Dragomira, narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, koji su živeli u uslovima nedostojnim bilo kog čoveka, sami i zaboravljeni od svih, zahvaljujući humanosti plemenitih zemljaka širom sveta to se iz korena promenilo. Sestre Borka i Čedina se nisu mučile. Dobile su pristojan smeštaj, imale za hranu i lekove.

Teška bolest, koja od rođenja prati 18-godišnjeg Dobricu Jeremića iz Petrovca na Mlavi, obolelog od epilepsije i zaostalog u psihofizičkom razvoju, baka Luciji Vulić ne da ni minut predaha. Da je bilo sreće, ovaj mladić bi bio zdrav, rastao bi okružen ljubavlju majke i oca. Njegova bolest, nažalost, promenila je sve. Otac nije mogao da se pomiri sa činjenicom da mu je sin bolestan i da nikada neće biti kao i sva ostala deca, zbog čega je otišao. Majčina duša se, od tuge za sinom i suprugom, raspukla, a bolest je i nju uzela pod svoje. Samo baka Lucija nije imala vremena da tuguje. Čekalo je mnogo posla, a to je briga oko unuka i ćerke, nesposobnih za samostalan život. Tako se ova nesrećna žena svim silama bori za Dobričino zdravlje, koje je iz dana u dan sve lošije, a komplikacijama u lečenju nikad kraja.

ODLIČAN ĐAK: Nikola Jović

Zlehuda sudbina nije mimoišla ni 11-godišnjeg Nikolu Jovića iz Kosovske Mitrovice, koji je zbog malignog tumora, još u devetom mesecu života, ostao bez oba oka. Uprkos hendikepu, ovaj mališan je uspešno završio četvrti razred osnovne škole u Mitrovici. Čitaoci "Vesti", nekoliko godina unazad, nesebično su pomagali ovom dečaku, dok je sa roditeljima Goranom i Danijelom jedno vreme bio u Beogradu kako bi mogao da pohađa Specijalnu školu za slepe i slabovide u Zemunu. To je bio izuzetno težak period za njegovu porodicu.

Pored egzistencijalnih problema, stariji brat Nemanja nije mogao da se uklopi u novu sredinu, pa se vratio na Kosovo kod bake i dede. Nikolu je to duboko pogodilo, ali je smogao snage da se posveti školi. Zahvaljujući njegovoj upornosti, želji za učenjem, ali i da što pre bude uz brata, uspeo je da četvrti razred upiše u osnovnoj školi u Kosovskoj Mitrovici, jer su stručnjaci smatrali da je osposobljen da se uklopi u redovnu nastavu i komunicira sa vršnjacima koji vide. Da u toj proceni nisu pogrešili, ovaj mališan ih je u potpunosti uverio, na neizmernu sreću i radost cele porodice koja je ponovo na okupu. Sve ove činjenice, tužne i gorke kao čemer, ne mogu ostaviti nikoga ravnodušnim, kao što nisu mogle ni Rajku iz Sidneja, penzionerku i veliku humanistkinju. Upravo zato, ne prođe mnogo vremena, a da se ova žena dobrog srca ne seti nekoga od nevoljnika u otadžbini i zajedno sa prijateljima im pritekne u pomoć. To čini predano, ne zaboravljajući da nečije malo, nekome može biti i te kako mnogo i značajno.