Hrvatska u EU (3): Zaboravili Plitvice

Miću Martinovića, Kordunaša iz Vojnića, leti možete sresti samo na prostorima istočne Like, na potezu između Srba i Donjeg Lapca, ili na prelepom izvoru Une, gde sa čamcima i rafting opremom dočekuje retke turiste, željne adrenalinskog raftinga i uživanja u ambijentu. Ipak, priznaje da u tome nema nužnu podršku ni siromašne lokalne zajednice, ali ni države. I on je svedok da je taj kraj zaboravljen od svih, da polako umire u svojoj lepoti.
 

- Velikom seobom pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine tzv. prekodrinski Srbi postali su deo tadašnje Evrope, ostavljajući na ovim prostorima duboke tragove svoje kulture, nauke, religije, ekonomije, zadužbinarstva i svoje nacionalne posebnosti. Od seobe pa do današnjih dana svaka generacija plaćala je najvišom cenom svoje "evropejstvo", raznim državama i gospodarima, od Čarnojevića do Oluje. Uvek se od njih tražila samo krv, za careve ideje, političke sisteme, ratove i revolucije, da bi na kraju postali kolektivni višak i "remetilački faktor", kako je tvrdio Franjo Tuđman.
 

I zato su i prostori Like i Korduna opusteli, sa staračkim stanovništvom i gotovo bez ljudskog potencijala, na kojem bi se mogao pokrenuti razvoj tih krajeva. To je surova stvarnost, ali nad njom ne vredi naricati već treba pokušati nešto promeniti najbolje - objašnjava Martinović položaj Srba u Lici i Kordunu. Kada je reč o Plitvičkim jezerima, Martinović smatra da mogu doneti promet od turizma od najmanje milijardu evra.
 

Nezagađena zemlja - Turizam nije moguće razviti bez pomoći države. A treba imati u vidu da su ti prostori decenijama lišeni svake vrste industrijske proizvodnje, a zemljište opasnih hemijskih supstanci, pesticida. To je, bez preterivanja, najčistije zemljište u, sada se to može i tako reći, Evropskoj uniji. To pruža velike mogućnosti proizvodnje zdrave hrane, ali ne može se sprovesti bez edukacije i konkretne pomoći države.

- Umesto da Plitvička jezera budu okosnica ekonomskog i turističkog razvoja celog tog područja, od Karlovca do Splita, ne dešava se ništa sem prolaska milion turista kroz taj nacionalni park, bez ideje kako zadržati te goste veći broj dana. A možemo da im ponudimo i Liku, izvor reke Une je najdublji slatkovodni izvor na svetu, nenadmašne lepote, a jedva da je poznat hrvatskoj javnosti. Zatim Štrbački buk, najveći slap na Uni, kanjon između Štrbačkog buka i Loskuna, jedna od najatraktivnijih rafting deonica u ovom delu Evrope, a potpuno je neiskorišćen krivicom ljudi koji vode turizam.

Mnogi smatraju da je najveći problem nerazvijenosti i skrajnutosti ovog kraja to što su ga do rata pretežno nastanjivali Srbi.

- Bez sumnje je to najveći deo problema, ali se mi sa tim ne možemo pomiriti. Sagledavajući tu situaciju na ovim prostorima jasno je da postoji samo nekoliko mogućnosti prema kojima se stanovništvo može okrenuti. Ipak turizam zahteva određene veštine i znanja koje Srbi na prostorima Hrvatske nemaju, ili su one značajno umanjene zbog starosti populacije - objašnjava Martinović.

Prostori Like i Korduna uglavnom su ispražnjeni od ljudi koji su se dosad bavili zemljoradnjom, stočarstvom, pčelarstvom, voćarstvom, a i te kako bi mogli da žive dobro od turizma, ali u tome treba neko da ih obuči.  Ulazak Hrvatske u EU svakako ne znači da će se svi problemi rešiti sami od sebe.
 

- Evropska unija nije koka koja nosi zlatna jaja. Ali srpski korpus morao bi sačuvati ove prostore kao svoj zlatni rudnik. Stvar je u brzom učenju i prilagođavanju toj novoj činjenici. I to je jedini način da srpski narod u Hrvatskoj opstane, da se uspravi, obezbeđujući sebi egzistenciju a onda i visok standard koji štiti kulturu i tradiciju.
Ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju i Srbi dobijaju svoju šansu da na velikom tržištu i evropskom prostoru pronađu svoje mesto i ulogu. Da li će Brisel prema Srbima u Hrvatskoj ostati barem na nivou Leopoldove povelje koju je dobio Arsenije Čarnojević pre nekoliko vekova "blagonaklono vas primamo sve skupa i pojedine u našu carsku i kraljevsku zaštitu", ostaje da se vidi. A ne treba zanemariti i iskustvo koje govori da je Srbima u Hrvatskoj uvek bilo bolje kada su poluge moći bile udaljenije od Zagreba. A Brisel i nije tako blizu.

Na divljim vodama Mićo Martinović potpuno se posvetio životu na vodi. Trideset pet godina aktivno i rekreativno bavi se kajakom na divljim vodama.   - Ja sam, već dobro potkovan poznavanjem raftinga, biciklizma, slobodnog pešačenja i drugih vidova aktivnog odmora, odlučio pokrenuti na gornjem toku reke Une rafting kao primarnu aktivnost, uz koji bi se postepeno razvijali i drugi oblici aktivnog odmora. Višegodišnje iskustvo u sportovima na vodi, kajakaštvom na divljim vodama bavio sam se 35 godina, sada mi je dragoceno za ovaj vid posla. Kada je rafting u pitanju, bio sam jedan od prvih nosioca raft tura na reci Uni krajem osamdesetih godina. To su bili prvi raftinzi na prostorima Jugoslavije.