Priča o Drini starog čamdžije Ljubiše
Ovde se sa teritorije rogatičke opštine prelazilo na višegradsku, u blizini je iz stene iz izvora kuljala voda, na njoj radio stari mlin, a preko puta, na desnoj obali ponosito su vremenu prkosile zidine srednjovekovnog Hrtar grada.
"Nasledio sam stare skeledžije koje su ovde na drvenim skelama okačenim na željezne sajle vozile stoku, robu i putnike, a danas prevozim turiste motornim čamcem da vide šta je 's onu' stranu reke ili da uživaju ploveći ogledalom vode", priča Kovačević.
Ovaj nasmejani čamdžija pun je priča o tome kako turisti pristižu automobilima iz Višegrada do njegovih Đurevića, "dignu" ga sa kakvog seoskog posla da ih "voza" jezerom, a usput, kaže, ko svaki dokon svet zanovetaju i zapitkuju čas ovo čas ono, kao da je on u najmanju ruku profesor geografije ili istoričar.
"Ove godine navalilo ko nikad. Na desetine nekih čamaca, brodića i dva velika broda svaki dan špartaju drinskim jezerom na Starom Brodu. Pridružio im se nedavno i veliki beli brod režisera Emira Kusturice. Valjda narod beži od gradske vreve u šumu i na vodu, leči živce šta li... Pristanu tako uz obalu... traže vode za piće, da kupe mrsa i pršute, pitaju koliko je još vožnje do Žepe i Bajine Bašte", zbori Kovačević.
Dogodi se i to, kaže starina, da se nekom ribaru ili izletniku pokvari čamac na sred jezera pa viče i doziva da mu se pomogne. "Šta ću kud ću, batalim svoj posao, pa u čamac da mu priteknem u pomoć. Tako sam, nesvesno, postao neki servis na vodi, šta li?", pita se Ljubiša.
Prevozio je Ljubiša na svom starom teretnom čamcu i đake dok su iz sela Stari Brod i Tatinica prelazili Drinu i išli u školu u Prelovo i Višegrad. "Bila su to neka druga vremena. Po pet-šest đaka se ukrca u pet sati ujutro u čamac, severac bije nad rekom, deca se šćućurila, drhću, lica im pomodrela. Kad su veliki mrazevi u čamac sam ubacivao peć bubnjaru da se bar malo oko nje ogreju", seća se čamdžija.
"Dovlačio" je on komšijama i "namiru" iz grada, pa čak i stoku i "po par volova je znalo u čamac stati". "Od svega je mi je najteže padalo kad sam morao da učestvujem u potrazi za potopalcima, jer Drina je čudna reka, mnogo daje i mnogo uzima. Zna da se razbaškari u koritu, umiri i utiša, zasija zelenom bojom i primami njene zaljubljenike, ali zna da pobesni, ražesti se, povileni i pomami pa krši i nosi sve pred sobom", opisuje LJubiša ćudi velike reke.
Za Ljubišu je Drina prostrano dvorište, jer mu je kuća kraj vode, koje vredna nevesta u nedeljno jutro pospremi i pomete da se pred gostima ne obruka. Svaki dobar domaćin voli da mu je dvorište čisto, da u dokolici uživa u pogledu na njega, da sedi s uživanjem u hladu stare kruške jeribasme i pije jutarnju rakijicu.
"Ali muka me spopadne kad vidim kako Drinom plovi smeće ono koje 'građani' Višegrada i drugih gradova u njenom slivu 'frljakaju' u bistru vodu reke. Kao da mi ga u zenice meću. Zamisli kako bi bilo da odlažem svoje smeće u tuđu avliju. A Drina je najlepša avlija svih koji je vole i uživaju u njenoj lepoti", kaže Ljubiša.
I još nešto – on je kivan na ribokradice koji mrežama u Drini uništavaju riblji fond, a u ratu su to čak činili i dinamitom. "Uništavati prirodu to ti je kao da ubijaš deo po deo sebe samog", zaključuje priču Ljubiša, dok njegov stari motorni čamac "teretaš" lagano klizi drinskim jezerom.