Srbija na putu u propast (3): Zavičaj kao Divlji zapad

Dejan Dobrosavljević s porodicom na odmoru u Srbiji

Pošto ocenjuju da je iz godine u godinu sve gore, misle da naša zemlja nikada neće prihvatiti red, rad i disciplinu, niti će moći da iskoreni korupciju i smanji stopu kriminala.

Dejan Dobrosavljević iz Milive, koji je sa majkom Snežanom i bratom daleke 1988. godine otišao u Geteborg u Švedskoj, kaže da mu je bilo smešno kada mu je komšija rekao da će u Srbiji sve biti bolje čim uđemo u Evropsku uniju.

- Komšija mi reče da će onda stići novac i da neće imati zbog čega da brinu. A ja se pitam koji novac i odakle. Osim toga, ni od jednog političara nisam čuo koliko će Srbija plaćati članarinu. Švedska godišnje plaća oko 220 miliona evra - navodi Dejan za "Vesti".

Sličnog mišljenja je i Dragoslav Radovanović iz Troponja kod Svilajnca, koji je u Cirih otišao 1974. godine i kome sve smeta kada dođe u Srbiju. Najviše ga nervira kada iz zemlje u kojoj je sve kompjuterizovano dođe u zavičaj i vidi da u mnogim ustanovama još pišu olovkama. Ne dopada mu se i nestručan kadar, jer ljudi ne znaju svoj posao.

Dragan Marjanović s roditeljima i sinom

 

- I tamo gde ima kompjutera, ne znaju da rade na njima. Zbog toga stalno stojiš u nekom redu i čekaš za bilo koji papir. U Cirihu nijedan dokument ne čekam duže od pet minuta. Nigde ne stojim u redu. Niko ne psuje. A ovde se samo menja vlada, a ostalo ostaje isto. Ne verujem da će biti bolje ni za 100 godina. Samo jedni te isti ljudi menjaju funkcije. A narod nema šta da jede, ni gde da radi. U Srbiji se bojim i za svoju sigurnost - kaže Dragoslav.

Dragan Marjanović iz Milive kod Despotovca od 1990. godine živi u Švajcarskoj, smatra da Srbija nikada neće imati sistem poslovanja koji ima Švajcarska.

- Uzmimo prost primer. Pogledajte kako mi je ispucao plafon. I nikom ništa što su radnici fušarili. To u Švajcarskoj ne sme da se dogodi! Osim toga, zna se koliko i kada moraš da platiš državi, dobavljačima, kada radnici moraju da prime platu. U protivnom dođe čovek u crnom odelu i pokupi ti stvari. Daleko smo mi od Evrope. Srbi prvo moraju da promene mentalitet. Mi smo rođeni iz inata. U Švajcarskoj mora da se radi. Zna se šta smeš, a šta ne smeš. A ovde se s jedne strane sve sme, a s druge ništa ne sme - navodi Dragan.

Nikola Margaranović iz Beljajke kod Ćuprije, koji je 1971. godine otišao u Beč, a dve godine kasnije u Soloturn kod Berna, i koji se 2007. godine vratio u zavičaj, kaže da se pokajao što se vratio.

- U Švajcarskoj sam navikao da se najavim lekaru i da pregled brzo završim. Ovde ne mogu da dođem na red ni za nedelju dana. I uvek moraš da poneseš nešto u kesi. I ako mi treba bilo šta od dokumentacije, ne mogu da završim za jedan dan. To mi nikako nije bilo jasno, jer tamo sve odmah rešim. U Švajcarskoj danas prijaviš firmu i sutra već možeš da radiš. A ovde?! U Srbiji, jednostavno, ne može da se živi bez mita. Smetao mi je i saobraćaj, jer ne znam ko gde vozi. Osećao sam se kao na Divljem zapadu. Godinu dana mi je trebalo da se priviknem na život u otadžbini - iskren je Nikola.