Memoari Petra II Karađorđevića (7): Put u nepoznato

Vlada u Jordanu: Kralj Petar sa članovima Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva 1941. godine

 

Dok mi se on dodvoravao, primetio sam mnogo mladih muškaraca unaokolo po ulicama i utvrdio, ispitujući ga, da oni i ne znaju da je počeo o rat, mada je on nešto načuo o prevratu u prestonici. Rekao sam mu da su Nemci blizu i upitao ga zašto nije naredio da se izvrši mobilizacija. Objasnio je da su telefonske linije već nedelju dana u prekidu i da niko u gradu nema radio. Pitao me je šta da radi, a ja sam mu kazao da brani grad kako god može.
 

NACISTI NADIRU

Ujakovi saveti: Kralj Petar sa grčkim kraljem Đorđem

 

Nastavili smo dalje i kada smo ponovo izbili na glavni put, do nas je dojahao kurir iz Vrhovne komande s porukom da ne idem u Sarajevo već na jug u Nikšić, u Crnu Goru. Vrhovna komanda i vlada trebalo je da mi se pridruže tamo... Kasno po podne smo stigli u Nikšić, a ja sam proveo noć u starom manastiru, skrivenom u planinama, koji je bio sagrađen kao sklonište od Turaka.

Ujutro su me probudili Radenko i ministar dvora, koji mi je preneo novu poruku Vrhovne komande koja je bila na putu za Nikšić. Trebalo je da odmah nastavim ka aerodromu u Nikšiću, gde je eskadrila bombardera čekala da mene i članove vlade prebaci u Atinu. Takođe, dodali su da će, čim avionima bude evakuisano što više ljudi, Vrhovna komanda zvanično objaviti kapitulaciju vojske. Ta poslednja vest bila je strašan udarac za mene . U istoj poruci dobio sam i objašnjenje te odluke: nije bilo vesti o britanskoj podršci, ako se izuzme mogućnost da pošalju nekoliko bombardera iz Grčke kako bi pomogli oko evakuacije...

Nemačka je uzela severni deo Slovenije; Italija južni deo Slovenije, Dalmaciju i Crnu Goru; Mađarska je zadržala Bačku, a Bugarska je okupirala Makedoniju. Hrvatska je postala Nezavisna Država Hrvatska sa vojvodom od Spoleta kao navodnim kraljem, a Ante Pavelić, ustaški vođa i marioneta sila Osovine, obrazovao je i vodio vladu. Srbija i Banat su bili pod nemačkom okupacijom sa civilnom vladom Milana Nedića. Bilo je teško doneti odluku o odlasku, ali sam zaključio da je pametnije izbeći zarobljeništvo i da stoga treba evakuisati što više ljudi. Moj plan je bio da se iz inostranstva organizuje što delotvorniji otpor neprijatelju u zemlji...

Na aerodromu prepunom ljudi vladala je prilična zbrka: pripadnici vojske i Ratnog vazduhoplovstva, vladini službenici, njihove supruge, porodice i lokalno stanovništvo, svi su se gurali okolo. I dalje nije bilo traga generalu Simoviću i vladi. Vreme je bilo lepo, što nam nimalo nije išlo naruku jer su u takvim uslovima nemački i italijanski napadi bili neizbežni... U Atinu smo stigli oko pet sati gde su me sačekali predstavnici vlade i mog ujaka, kralja Đorđa II. Odmah su me odveli u vilu na Kefiziji, u predgrađu Atine, i nekoliko minuta po mom dolasku, pre no što sam stigao i da se presvučem, došao je ujak da me vidi. Poželeo mi je dobrodošlicu, porazgovarali smo jedan sat, ali jedine vesti koje sam mogao da mu pružim bile su veoma tužne. Ujak me je obavestio da je znatan broj naših vojnika uspeo da pređe grčku granicu, ali da su svi oni iz raznih jedinica i veoma neorganizovani. Pošto su Nemci silovito napadali, velikom brzinom napredujući ka jugu, izgledalo je nemoguće da se te jugoslovenske trupe na vreme reorganizuju i pripreme za borbu...

Sutra ujutro posetio sam ujaka u dvoru, gde smo nastavili naš razgovor od prethodne noći. Rekao sam mu da se nadam da ću dobiti više obaveštenja kada Simović i vlada stignu, i upitao ga da li ima vesti o njima. Jedan ađutant me je izvestio o tome da su sletela još četiri aviona, ali nije znao ko je u njima. Međutim, nadali su se da će ovi stići u Atinu do večeri. Kralj Đorđe mi je rekao da se Nemci sve više približavaju Atini i da ćemo možda morati da se evakuišemo. Rekao mi je da stupim u kontakt sa vrhovnim komandantom Britanskog ratnog vazduhoplovstva u Grčkoj...

Veče pre našeg odlaska iz Atine, Simović je javio da treba da se nađemo na molu u Pireju u 9.30... Čekali su nas Simović i Ninčić sa svojim ženama i porodicama; nagurali smo se u avion i poleteli za Aleksandriju. Posle mirnog leta svi smo se kolima prebacili u glavni štab britanske mornarice. Ja sam bio jedini član grupe koji je govorio engleski pa sam morao da radim kao "zvanični" prevodilac. Kružili smo oko Aleksandrije. Sve vreme sam morao da objašnjavam ljudima iz naše grupe šta se dešava. Prvobitni plan je bio da odemo u Palestinu i tamo organizujemo našu vladu.

Iz Egipta smo otputovali starim avionom; uzleteli smo sa aerodroma u pustinji, i polako nastavili obalom do Lide, pored Jerusalima, gde smo na moje veliko olakšanje uspeli da nađemo prevodioca. Palestinska policija nas je prihvatila i otpratila do nekoliko kuća koje su bile spremljene za nas. Mene su sa ministrom dvora i Rakićem odvezli do rezidencije britanskog visokog komesara za Palestinu. Tamo sam proveo nedelju dana dok mi nisu omogućili smeštaj u jugoslovenskom konzulatu. Vlada se probila u Jerusalim i ja sam pokušao da osnujem novi dvor i vladu. Uskoro sam shvatio da moramo da pobegnemo iz tog koncentracionog logora u kome smo se našli. Ja sam bio u Jerusalimu, dok je vlada bila u manastiru u Tanturi van grada. Među nama gotovo da nije bilo kontakta i vlada nije mogla mnogo da učini u vezi sa nedavnim događajima.
 

IZDAJA SOVJETA
Sastao sam se s novim britanskim ambasadorom ser Vilijamom Horom koji je ranije bio šef diplomatske misije u Rumuniji. On je bio šarmantan gospodin, ali nam nije mnogo pomogao. Neprestano sam vršio pritisak na njega kako bih dobio dozvolu da odem u Englesku i nastavim našu akciju odande i pokušavao sam da obezbedim opremu za naše vazdušne posade koje su zaludno sedele u Egiptu, ali on mi je odgovorio: "Moramo da čekamo instrukcije Forin ofisa." U to vreme informisao sam se o svemu slušajući vesti sa radija ili priče ljudi koji su pobegli iz Jugoslavije. U Jerusalimu smo primili telegram da je našem šefu diplomatske misije u Moskvi naređeno da napusti zemlju, usled nemačkog napada na Jugoslaviju. Bila je to čudna odluka, budući da smo malo pre toga potpisali sporazum o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Sovjetima. Ovaj izdajnički potez uticao je na moj budući stav prema SSSR-u.